Page 106 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 106

što je osetio sa iznenadnim i njemu dotle nepoznatim ponosom, mada je u isto vreme bio
        prilično sklon da taj ponos žrtvuje ushićenju kojim ga je ispunjavalo to divno natucanje.
            Jednom  rečju:  u  svom  nemom  odnosu  prema  tom  nemarnom  članu  ovog  društva  gore
        Hans Kastorp je gledao  samo jednu avanturu na  letovanju,  koja  pred sudom razuma  —
        njegove vlastite razumne savesti  —  nije  mogla polagati nikakvo pravo na odobravanje;
        poglavito zato ne, što je gospođa Šoša bila bolesna, mlitava, febrilna i iznutra crvotočna, —
        okolnost koja je bila u tesnoj vezi sa sumnjivim karakterom njene celokupne egzistencije,
        kao i sa osećanjem Hansa Kastorpa da bude obazriv i da se drži na odstojanju... Ne, njemu
        nije padalo na pamet da se s njom zbilja upozna, a što se onog drugog ticalo, to će se ovako i
        onako završiti bez posledica kroz desetak dana, kad stupi na praksu kod Tundera i Vilmsa.
            Zasad je, nema sumnje, stvar stajala tako da je svoje duševno stanje, svoja zadovoljenja i
        razočaranja koja su nastajala iz njegovih delikatnih veza sa tom bolesnicom, počeo da smatra
        kao  pravi smisao i sadržinu svog  letnjeg odmora,  da  živi samo  za njih  i  da  dozvoli da
        njegovo raspoloženje samo od njih zavisi. Okolnosti su vrlo povoljno potpomagale taj kult,
        jer  živelo  se  zajedno,  na  ograničenom  prostoru  i  prema  utvrđenom dnevnom redu
        obaveznom za sve, i mada gospođa Šoša nije stanovala na istom spratu — ona je stanovala
        na prvom — (inače, za obavezno odmaranje ležala je na jednoj od zajedničkih terasa, kao što
        je  Hans  Kastorp  čuo  od  nastavnice,  to  jest  na  krovu,  na  onoj istoj na kojoj je kapetan
        Miklošić tu skoro ugasio elektriku), već samim tim što je bilo pet obeda, a i inače na svakom
        koraku, od jutra do mraka, postojala je mogućnost, štaviše neizbežna nužnost čestih susreta. I
        to, kao i ono drugo, kao i odsustvo svih nevolja i briga, smatrao je Hans Kastorp za izvrsno,

        mada je u isto vreme osećao gotovo strepnju i nespokojstvo što je tako zatvoren sa povoljnim
        slučajem.
            Pa ipak je stvar čak malo i potpomagao, proračunavao je i svoj um stavljao u službu te
        stvari, da bi popravio sreću. Pošto je gospođa Šoša obično dolazila kasno na obede, udesio je
        da i on dolazi kasno, da bi je uz put sreo. Zadržao bi se spremajući se za obed, ne bi bio
        gotov kad bi Joahim došao po njega, rekao bi rođaku da pođe i da će on doći odmah za njim.
        Vođen instinktom svoga duševnog stanja, on bi čekao do izvesnog trenutka koji mu se činio
        povoljan, i tada bi pohitao na prvi sprat, i stigavši dole ne bi produžio da se spušta istim
        stepenicama,  već  je,  prešavši  skoro  ceo  hodnik,  odlazio  do  drugih  stepenica, koje su se
        nalazile blizu jednih davno poznatih vrata — vrata sobe broj 7. Na tom putu, duž hodnika, od
        jednih  stepenica  do  drugih,  pružala  se  tako  reći  na  svakom  koraku  pogodna  prilika,  jer
        svakog  trenutka mogla su se  otvoriti  pomenuta vrata,  —  a to se i  dogodilo  više puta:  s
        treskom bi se zatvorila iza gospođe Šoša koja je, sa svoje strane, izlazila nečujno i nečujno
        klizila ka stepenicama... Tada bi išla pred njim i podizala rukom kosu, ili bi Hans Kastorp
        išao ispred nje i osećao njen pogled za potiljkom, i tada bi osećao drhtanje u telu i žmarci bi
        mu išli niz leđa, ali, u želji da se pred njom pokaže, pravio bi se kao da je ne primećuje i kao
        da u potpunoj nezavisnosti živi svojim ličnim životom — ruke bi zabio u džepove od kaputa
        i sasvim nepotrebno mrdao ramenima, ili bi se jako iskašljavao i uz to se lupao rukom po
        grudima — sve to da bi ispoljio svoju ravnodušnost.
            Dvaput je sa prepredenošću otišao još dalje. Pošto bi već seo za sto u trpezariji, pipajući
        se obema rukama po džepovima, rekao bi neprijatno iznenađen i ljutit: »Gle, zaboravio sam
        maramicu! Znači, treba se opet popeti.« I vratio bi se da bi se on i Klavdija sreli, što je bilo
        nepšto sasvim drugo, mnogo opasnije i puno jačih draži nego kad bi ona išla ispred ili iza
        njega. Prvi put kad je izveo taj manevar odmerila ga je, istina sa izvesnog odstojanja, i to
        sasvim bezobzirno  i bez  stida,  od glave do  pete, ali  približivši mu se,  okrenula glavu
        ravnodušno od njega i pošla, tako  da se rezultat ovog susreta nije mogao preceniti.  Ali
   101   102   103   104   105   106   107   108   109   110   111