Page 105 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 105

okrete i pogleda po trpezariji. Hans Kastorp je bio na straži: njihovi pogledi se sretoše. Dok
        su se tako gledali  —  bolesnica  neodređeno  ispitivački  i  podrugljivo,  Hans  Kastorp  sa
        uzbuđenom  čvrstinom  (čak  steže  i  zube,  odolevajući  njenom  pogledu)  —  njena servijeta
        htede da padne, taman da joj s kolena sklizne na pod. Trgnuvši se nervozno, ona se maši za
        nju, ali i on poskoči, podiže se upola sa stolice i spreman da joj nasumce poleti u pomoć,
        preko prostora od nekih osam metara i stola koji se isprečio između njih, kao da bi to bila
        katastrofa kad bi servijeta pala na pod... Ona je uhvati baš iznad poda. Ali onako pognuta,
        povijena  koso  prema  podu,  držeći  servijetu  za  vršak,  zlovoljna  lica,  očevidno  ljuta  zbog
        besmislene male panike kojoj je podlegla i zbog koje, kako izgleda, okrivljuje njega, ona još
        jednom  pogleda  prema  njemu,  primeti  da  je  poskočio,  da  je  podigao  obrve,  i  okrete  se
        smešeći se.
            Zbog ovog događaja Hans Kastorp je trijumfovao do ludosti. Ali posledica nije izostala,
        jer madam Šoša se čitava dva dana, dakle za vreme deset obeda, uopšte nije više okretala i
        gledala po trpezariji, štaviše izostavila je da se, kao što je inače bio njen običaj, »predstavi«
        publici kad uđe. To je bilo svirepo. Ali kako se ova promena bez svake sumnje odnosila na
        njega, znači da je očito postojala neka veza između njih, mada u negativnom obliku; i to je
        bilo dovoljno.
            Uvideo je da je Joahim bio u pravu  kada je rekao  da  ovde nije  nimalo lako  praviti
        poznanstva, sem sa onima za istim stolom. Jer posle večere, u jedinom kratkom času kad se
        redovno stvaralo nešto kao društvo, ali času koji se često svodio samo na dvadeset minuta,
        madam Šoša je bez izuzetka sedela okružena svojom uobičajenom okolinom: gospodinom

        upalih grudi, onom humorističnom devojkom kudrave kose, tihim doktorom Blumenkolom i
        momčićem opuštenih ramena, i to u dnu malog salona, koji kao da je bio rezervisan za »sto
        boljih Rusa«. Sem toga, Joahim je uvek navaljivao  da se  što pre ide, da ne  bi  prekratio
        obavezno večernje ležanje napolju, kako je govorio, a možda i iz drugih dijetetskih razloga
        koje nije navodio, ali koje je Hans Kastorp naslućivao i uvažavao. Mi smo mu već zamerili
        neobuzdanost, ali ma kakve da su bile njegove želje, on svakako nije težio da se zvanično
        upozna sa gospođom Šoša, i u suštini nije imao ništa protiv okolnosti koje su se tome opirale.
        Uzbudljive i neodređene veze koje je njegovo gledanje i ponašanje stvorilo između Ruskinje
        i njega nisu bile mondenske prirode, one nisu ni na šta obavezivale, niti su mogle na nešto da
        obavežu. Jer njima je  baš  odgovaralo,  dobrim delom, to odbijanje društvenog dodira,  s
        njegove strane, a činjenica što je misao na Klavdiju dovodio u vezu sa lupanjem srca, nije ni
        izdaleka bila dovoljna da unuka Hansa Lorenca Kastorpa pokoleba u uverenju da on ne može
        imati ničeg zajedničkog sa tom strankinjom koja svoj život provodi, odvojeno od muža i bez
        burme na ruci, po svim mogućim lečilištima, koja se drži rđavo, treska vratima, pravi kuglice
        od hleba i bez  svake sumnje gricka  nokte,  —  da on,  kažemo, u stvari, to  jest van onih
        skrivenih veza, ne može s njom imati ničeg zajedničkog, da duboka provalija razdvaja njen
        život od njegovog i da on pored nje ne bi opstao ni pred  kojom za njega  merodavnom
        kritikom. Budući razborit, Hans Kastorp je bio sasvim bez lične gordosti; ali izvesna gordost
        opšteg karaktera i dalekog porekla stajala mu je ispisana na čelu i oko očiju s malo sanjivim
        pogledom, i od nje je  poticalo  ono  osećanje  superiornosti  koga  se  nije  mogao  a  ni  hteo
        osloboditi kad su bili u pitanju ličnost i ponašanje gospođe Šoša. Čudno je bilo što je on tu
        gordost, tako dalekog porekla naročito živo osetio i možda prvi put postao nje svestan, kad je
        jednoga dana čuo gospođu Šoša kako govori nemački. Stajala je u trpezariji, sa rukama u
        džepovima svoga svitera, posle jednog obeda, u razgovoru s jednom drugom pacijentkinjom,
        s kojom je verovatno zajedno ležala na terasi, i mučila se, kako je to Hans Kastorp u prolazu
        primetio, uostalom na divan način, da govori nemački, maternjim jezikom Hansa Kastorpa,
   100   101   102   103   104   105   106   107   108   109   110