Page 207 - Platon - Država

slobodi žena u demokratskoj državi. Uz to, citirana poslovica kao da pretvaranje Likaona u vuka Platon upoređuje sa preobražajem narod­
se odnosi na žene: kakve su gospodarice, takve su i sluškinje. Budući nog zastupnika u tiranina. Inače, prema predanju, žrtvovanje dečaka
da se Platon napred zauzimao za „jednaku prirodu" muškaraca i žena, u hramu Zevsa Likajskog u Arkadiji nastavljeno je i kasnije uz ritualno
čini se neverovatnim da se u ovom tekstu to osporava, makar i u ale- preobražavanje u vuka onog učesnika na koga kocka pada da pojede
goričnoj formi. Inače tekst, doslovno tumačen, govori ο velikoj popu­ deo utrobe žrtvovanog dečaka. V. Robert Grev, Grčki mitovi (38 a, g).
stljivosti demokratske duše prema svemu što bi, „po prirodi", trebalo 50 Izraz pozajmljen iz Pindarove Druge pitijske (32).
da ima ponašanje koje dolikuje potčinjenima. Ta popustljivost je tako 51
široka da se u oblasti delovanja demokratske duše čak i domaće živo­ Generalizacija Pizistratovog lukavstva. Pizistrat je, naime, prvi
tinje ponašaju nekontrolisano. zatražio od naroda da mu se, radi lične bezbednosti, dodeli telesna
40 Adeimantova tvrdnja je verovatno u duhu neke, nama nepoz­ garda. Posle je uz pomoć svoje telesne garde nasilno prigrabio vlast.
nate, poslovice, ali njome se na indirektan način potvrđuje da sagovor- U tome priča Herodot (Istorija, I 59).
nici žive u takvoj državi u kojoj je sve dopušteno, pa čak i preterana 52 Prema Herodotu (I, 55), Lidijski kralj Krez poslao je svoje iza­
sloboda domaćih životinja. Ο tome plemić Adeimant saopštava lično slanike u Delfe da upitaju proročište da li će njegova vladavina biti duga
iskustvo sa svojih putovanja izvan gradskih zidina: ne poštuju ga čak veka. Odgovor Pitije, pretvoren u stihove, glasio je ovako:
ni konji ni volovi.
41 Teza podseća na Anaksimandrovu misao: „Ono iz čega stvari Kad mazga jednom sedne na međanskih kraljeva presto,
nastaju, u to i propadaju, po nužnosti; jer one jedna drugoj plaćaju Tad ti na šljunkoviti Hermo ostaje smesta da bežiš,
pravednu kaznu i odmazdu za svoju nepravičnost (prekomemost), po Na Liđane tankih nogu, i na sram ne misli tada!
redu vremena" (D. 12 A 9). Prekomemost je u određenom smislu ne­
pravednost i za Heraklita, i za Anaksimandra, i za Platona. Kao takva, 53 Stih iz Ilijade (XVI, 776), takođe iz Odiseje (XXIV, 40).
ona izaziva veliki preokret: jedno propada, drugo nastaje — po redu 54 „Zaštitnik naroda" se neće ponašati kao Kebrion, koji je prema
vremena. U ovom slučaju prekomerna sloboda propada, nastaje ropstvo. citiranom mestu Ilijade (XVI, 770 i dalje) uplašen od kiše strela ležao
42 Upućivanje na stranu 552a i dalje. na bojnom polju „koliko je dug i širok", a nije mu palo na pamet da
43 Po pretpostavkama tadašnje medicine, sluz ili flegma (phlegma) se popne na borna kola i da nastavi borbu.
je gnoj koji uzrokuje visoku temperaturu, pospanost i apatičnost (ravno­ 55 Ironična žaoka upućena Euripidu, ali stih koji mu Platon pri­
dušnost); dok žuč ili hole (chole), s druge strane, razdražuje, izaziva pisuje nije njegov, nego je pozajmljen iz jedne, nama nepoznate, Sofok-
bes i gnev. Trutovi bez žaoka odgovaraju, u Platonovom poređenju, po­ love tragedije. Platon je ovde očigledno izokrenuo smisao citiranog
spanim i ravnodušnim ljudima koji se ni za šta ne brinu (flegmatični
u
su). Trutovi sa žaokom (stršljeni) odgovaraju onim besnim, razdražlji­ stiha, svoje kojem se ne kaže da su „mudraci oni od kojih je tiranin nači­
društvo".
nio
vim, žučnim ljudima od akcije, koji se u sve mešaju, svugde hoće da 56
odlučuju i predvode. Za državu je, misli Platon, zlo ako u njoj glavnu Adeimantovo zapažanje odnosi se na Euripidovu tragediju Tro-
reč vode ovi „holerični" i ako ove nema ko da kontroliše, jer njima janke (1169).
nasuprot nema nikog, osim onih fleigmatičnih, lenjih i rasipmh, i jedni 57 Platon misli da tragički pesnici mogu uživati ugled samo u
i drugi bivajući paraziti u telu države. nižim oblicima državnih uređenja kakvi su, po njegovoj proceni, demo-
44 Reč je ο podeli demokratske populacije na manjinsku ali kratija i tiranida. Trebalo bi da njihov ugled opada u oligarhiji i aristo-
aktivnu grupu političkih lidera i većinsku grupu njihovih pasivnih sled- kratiji, i sasvim da iščezne u uzornoj državi, shodno koncepciji tragič-
benika, čija je uloga da „zuje" i da onemogućuju one koji „govore kog pesništva izloženoj u II, III i X knjizi Države.
(i misle) drukčije" od onoga što lideri procenjuju kao valjano. 58 Reč narod (demos), u Platonovim razmatranjima, ne označava
45 Siromašni atinski građani dobijali su, u Periklovo vreme, dnev­ celokupno stanovništvo države, nego samo ono mnoštvo bezimenih i
nicu za prisustvovanje sednicama narodne skupštine, ili ako su kao uglavnom siromašnih građana koji su, delom kao seljaci delom kao
sudi je učestvovali u radu masovnog demokratskog suda. pripadnici siromašnog i većinskog sloja gradskog stanovništva, po svo­
46 Misli se na razne poreze i dažbine, koje su bogatiji građani pla­ me socijalnom položaju postavljeni nasuprot manjinskim grupama bo_
ćali državi. gatih, kao i grupama sačinjenim od onih koji su važili kao kolenovići
47 Ovo bi mogla biti aluzija na oligarhiju tridesetorice, koja je (plemići). Kao takav, narod je „otac tiranina" i tiranide, jer onima koji
bila uvedena u Sokratovo vreme (400. g. pre n. e. po završetku pelopone- istupaju kao njegovi zastupnici i zaštitnici daje neograničenu vlast,
skog rata) i u kojoj je sudelovao i Platonov srodnik, nekadašnji Sokra- kako bi pomoću ove suzbili ulica j manjinskih grupa (bogataša i plemića)
tov učenik, Kritija. na državne poslove.
43 To se po svemu sudeći odnosi na „trutove" (parazitske politi­ Karakteristično je, međutim, da Platon ne definiše demokratiju
čare), a ne na „imućne građane", koji su, ako je verovati Platonovom kao „vladavinu većine" — kao što je definiše Perikle — niti kao vlada­
prikazu, prinuđeni da brane svoju čast i imovinu od kleveta i pohlepe. vinu siromašnih, iako ovo poslednje unekoliko sledi iz celine njegovih
Imovina je mogla biti, sudskom odlukom, konfiskovana. razmatranja. On demokratiju vidi kao uspostavljanje opšte jednakosti
49 Likaon, sin Pelazgov, uveo je u Arkadiji Zevsov kult i podigao ili, preciznije, opšte ravnopravnosti. A uz to i kao uspostavljanje pre-
hram Zevsu Likajskom (Likejskom). Ali još neprosvećen vladar Pelazga, komernih sloboda, što nužnim načinom vodi „velikom preokretu", tj.
Likaon, prineo je u hramu ljudsku žrtvu. Zevs se zbog toga silno nalju­ uspostavljanju tiranide, u kojoj, osim samog tiranina, niko drugi nije
tio pa je Likaona pretvorio u vuka, a kuću mu gromom spalio. Ovo slobodan.
384 385