Page 204 - Platon - Država

63 Primitivni pitagorejci se u istraživanju smisla nebeskih kre­
nas,
Prometejevim
je
posredstvom,
koji
tanja previše i uzaludno oslanjaju na ono što oči vide, a u istraživanju i vičaja kao do izvanredno blistava vatra." dospeo iz božanskog za­
smisla muzike ponašaju se kao naivčine koje hoće muziku da shvate 74 Misli se na aritmetiku, geometriju, astronomiju i harmoniku.
samo ušima, koje nisu organ za shvatanje. 75 Na kraju VI knjige.
64 Neprevodljiva igra reci: nomos označava i melodiju i zakon. 70 U izvorniku stoji reč alogos (doslovno: ono što nema logos),
U kontekstu su inače upotrebljeni izrazi koji se odnose na muziku, ali ono što je neizrecivo, alogičko, nesamerljivo. U prevodu sam stavio
Platon hoće da kaže kako je prethodni govor ο naukama bio samo „iracionalnost" zato što se tvrdnja odnosi na tzv. iracionalne brojeve,
predigra za ono što je srž stvari ο kojoj se raspravlja: smisao zakona koji su izvorno bili definisani kao nesamerljivost „linija" (duži), na pri-
u Državi i smisao dijalektike u konstituciji sistema znanja. mer, kao nesamerljivost strane i dijagonale kvadrata. Ako se strana
65 Sokrat u stvari pita da li su oni koji su upućeni u nauke (arit­ kvadrata uzme za jedinicu, onda se dijagonala tog istog kvadrata ni­
metiku, planimetriju, stereometriju, astronomiju i harmoniku) istovre­ kako ne može izmeriti tom jedinicom, jer je, po Pitagorinoj teoremi,
meno i dijalektičari? u tom slučaju dijagonala d = / 2 . Ako se u vaspitanike usadi nesa­
66 U izvorniku stoji višesmislena reč logos, koju sam ovde pre­ merljivost, onda oni neće moći da upravljaju državom i da donose
veo našom rečju „razlog", u nastojanju da što je moguće vernije iz­ ispravne odluke, koje se tiču svih, jer ni u čemu neće imati mere.
razim smisao rečenog. Oni koji ne umeju ili ne žele da se služe logi­ 77
je
Reč
dijalektici
kao
nauci
kom, tj. navođenjem razloga, obrazlaganjem, razlaganjem, dokaziva­ dušu i usmerava ο je ka ideji dobra. koja u najvećoj meri „preobraća"
njem — ne mogu ni u spomenutim naukama imati uspeha. Sokrat je, 78
dakle, sklon da tvrdi da oni koji su upućeni u nauke istovremeno, i V. III knjigu, str. 412e i dalje.
upravo radi te upućenosti, moraju biti i dijalektičari. 79 Zahtev da budući upravljači budu po mogućstvu i najlepši po
67 Ponovljena igra reci upotrebom termina nomos. V. belešku 64. stasu, liku i držanju (eueidestatous), nije obrazložen. Taj zahtev, kao
Dijalektika, služeći se govorom (logos), nikako ne ostaje na činjenici što se vidi, nije postavljen imperativno. Poželjno je, dakle, da oni koji
da se govor i rasprava prenose čuvenjem nego smera na logos kao na drugima zapovedaju i po svojoj spoljašnjosti budu najočitiji, verovatno
razlog i dokaz, na ono što se samo umom može „čuti". Isti je smisao zbog toga da bi i samom svojom pojavom ulivali autoritet. Ili možda
poređenja koje u tekstu dalje sledi, a koje se odnosi na viđenje očima zbog toga što se „lepa duša" teško može uskladiti sa ružnim i kržljavim
i na umno viđenje (uviđanje). telom. 80
69 Viđenje očima samo je polazna tačka, inicijalni podsticaj za 81 Na strani 495c i dalje.
se
se
bave
uviđanje, koje dolazi tek na kraju, dakle, posle kraćeg ili dužeg lanca oni koji Ovim poređenjem prirodi kazuje da filozofijom je treba da nepatvo­
po
su
svojoj
joj
privrženi,
čija
priroda
oni
posredovanja.
69 Put posredovanja koji vodi od čulnog podsticaj a do inteligi- reno mudroljubiva, istinoljubiva i sklona znanju, a ne oni koji se lažno
i
bilnog. a predstavljaju kao filozofi, koji su, i dakle, to samo po imenu Iz zvanju,
ne
po
stvarnoj
istinoljubivosti.
daljeg
obrazovanosti
prirodi,
70 U alegoriji ο pećini „prikaze" su one veštačke figure koje se
pronose iza leđa zarobljenih u pećini, koji na zidu pećine, prema kojem teksta se vidi šta se misli pod tim polutanstvom i tom bastardnošću
lažnih
filozofa.
su licem okrenuti, vide senke tih figura. Šire, „prikaze" su, za Platona, 82 „Nenamerna laž" će, po svoj prilici, biti ona laž koju upotreb­
predmeti „vidljivog" zemaljskog sveta. Izvorna reč je eidola (idoli). ljavaju pesnici i mitolozi.
71 Slike na vodi, glatkim površinama i uopšte prirodnim ogleda­ 83 U istom značenju kao zakonit i nezakonit porod filozofije. V.
lima Platon naziva „božanskim prividima" zato što se te slike proizvode belešku 81.
prirodno, same od sebe, a ne pod dejstvom ljudskih želja, sklonosti i 84 A to su oni koji su telesno i duhovno defektni, zakržljali, ne­
zabluda. Ljudske slabosti iskaču iz tog prirodnog lanca događanja u zreli (detinjasti).
kojem su one neka vrsta „stranog tela". One su veštačke (neprirodne) 85 U ranijem odabiranju (412c) bilo je reci ο tome ko treba da
kao i one „prikaze" (idoli) koje pronose pred ulazom u pećinu. Upor. zapoveda a ko da sluša; sada je reč ο tome koje je životno doba najpo­
dijalog Sofist (266b i dalje). godnije za učenje.
7 2
Oči i uši. 86 Na strani 467b i dalje.
73 Dijalektika je onaj put (v. belešku 69) koji vodi krajnjem cilju, 87 Sokrat ovde govori ο dijalektici kao ο nečem što se široko
shvatanju sistema postojećeg i njegovih pojavnih oblika. Ona nikako praktikuje i zloupotrebljava. Ali iz onog što dalje sledi očigledno je da
nije put bez kraja i konca, nije istraživanje koje ne rezultira ni u dijalektika (dialegsthai) ovde označava veštinu kojom se „slabiji govor"
čemu definitivnom. Naprotiv, dijalektika je put koji vodi apsolutnom pretvara u „jači govor", dakle veštinu uveravanja i razuveravanja koja
znanju. Hegelova koncepcija dijalektike je u toj tački potpuno saglasna se primenjuje u demokratskoj skupštini i pred demokratskim sudo­
s Platonovom. Reci hodos i meihodos (metod) ovde znače isto: put. Ipak, vima. Takvom veštinom, u kojoj su podučavali, sofisti, „ljudi se na­
u ovoj poslednjoj' (methodos) oodrazumeva se još jedno značenje: način pune riezakonitošću", tj. počinju dokazivati i osporavati ono što im je
istraživanja, način prikazivanja. Dijalektika, prema tome, jeste onaj trenutno u interesu, ne hajući za istinu.
put koji zna za sebe, koji sam sebe može izložiti u filozofiji. Posledica 88 Oni koji „dijalektikom" čine nešto nezakonito, tj. nešto što je
je Platonovog stanovišta da je filozofija nezamisliva i nemoguća bez protivno njenim principima i postulatima, koji traže da dijalektičar
dijalektike. S druge strane, u dijalogu Fileb (16c) Sokrat kaže: „Dija­ bude usmeren ka istini i d o b r u , krivi su, pa se postavlja pitanje
lektika je, kako se meni pokazuje, dar koji su bogovi čoveku načinili da li takvu krivicu treba oprostiti i krivce pomilovati.
378 379