Page 209 - Platon - Država

26 Svako hvali svoj način života kao najlepši, najbolji i najugod­
Ovu
„olimpijskom",
38a
niji. Svaki soj ljudi (ljubitelji mudrosti, ljubitelji pobeda i počasti, kao nespornu treću pobedu Platon proglašava najvećom, istinu i saopšta-
Mudrost
mudrosti.
odluku
same
uviđa
ljubitelji dobiti) smatra da je u pravu — pitanje je kako se može znati ta je kao neopozivu. Ali filozof, koji nije mudrac nego tak ljubitelj mu­
ko je od njih stvarno u pravu. drosti, mora i tu istinu da dokazuje, da se za nju bori podupirući je,
27 Izraz „ono što je po sebi istinito" ekvivalentan je sa izrazom razlozima i odbijajući prigovore. Treći poraz nepravednika proglašava
„ono što je apsolutno istinito". Platon ovde podrazumeva razlikovanje se za najveći i najpotpuniji zato što proishodi iz saopštenja mudrosti.
relativne i apsolutne istine. Relativna istina je u ovom slučaju unu­ U nastavku teksta, Platon nastoji da to saopštenje mudrosti potkrepi
trašnja uverenost svakoga od „ona tri čoveka" da je u pravu sa sopstve- i dokazom.
nog stanovišta. Apsolutna istina je istina po s e b i , a ne po ovom ili 3' Na strani 583e.
onom stanovištu. 40
28 To jest ljubitelja mudrosti. Zadovoljstvo koje je takvo samo kao posledica bola nije stvar­
nego
čovek
da
oseća
prividno
29 Iskustvo filozofa stečeno je posrednim putem, upoređivanjem no, dokazuje ništa, zadovoljstvo. Činjenica stanjima i to u zadovoljstvo osećati
se
snu
jer
i u
ne
može
začaranim
i prosuđivanjem sva tri zadovoljstva, što nije slučaj sa ljubiteljem i videti nešto što ne postoji.
dobiti i ljubiteljem počasti, jer ovi ne poznaju zadovoljstvo koje prois- 41
hodi iz posmatranja bića ili prirode svake stvari, pa i zadovoljstva. Osnov Platonovog rasuđivanja čini načelo: ono što je istinito,
30 Oruđe ili organ prosuđivanja je um, koji se ispoljava, pokazuje to je i stvarno. I shodno tome, laži i zablude su nestvarne, jer njima
u dia-logosu, odnosno u dokazivanju: razlaganju i obrazlaganju, tj. u ne odgovara nešto i stvarno, nego ništa i nestvarno. Upor. dijalog Sofist
(236e
i
dalje).
svojevrsnoj upotrebi logosa (govora).
si Pretpostavlja se da nužni logički sled moraju prihvatiti sva bića 42 U izvorniku: ousia. Ono što se neprestano menja manje uče­
koja raz-um-eju, koja se koriste umom i govorom (logosom). stvuje u biću nego znanje, za koje se pretpostavlja da je nepromen-
32 Vrednosti se ne prosuđuju ničim drugim do upotrebom uma, ljivo: ono što je jednom saznato, ostaje saznato za uvek. Pretpostavka
a do istine kao osnovne vrednosti ne može se dospeti neposrednim ose- je da se znanje ne odnosi na empirijske sadržaje, koji su promenljivi,
ćanjem, nego jedino posredstvom govora (logosa), ukoliko se ovaj u nego na forme (ideje) koje su nepromenljive. U modernim naukama
dijalogu pokazuje kao niz sudova koji — dopadalo nam se to ili ne — zadržana je ta Platonova pretpostavka: zakon slobodnog padanja, na
vode jednom određenom zaključku. Kad je reč ο istini po sebi, logički primer, nije opis onoga što se vidi, nije opis padanja ovog ili onog
sled je jači od unutrašnjeg otpora ličnog uverenja i osećanja i to, po predmeta, jer su takvi predmeti i načini njihovog padanja empirijski
pretpostavci, zato što je bez-ličan, nepristrasan (bez strasti). Sokratovi vrlo raznoliki, nego je forma padanja koja podrazumeva potpuno ne-
sagovornici često i protiv svoje volje, uz očigledno ustezanje i unu­ empirijsku situaciju, forma koja je izražena, ne slučajno, matematički
trašnji otpor svoje lične pristrasnosti, priznaju da je ovaj u pravu, jer i čiji se izraz, opet ne slučajno i bez oslonca na platonsku tradiciju,
ih je primorao do-kazivanjem da kažu ono što inače ne bi rekli. naziva „formulom".
33 Filolog (philologos) je ovde doslovno onaj koji voli logos, a to 43 Rečenica u izvorniku je dvosmislena, te se njen smisao mora
je onaj koji sluša glas uma, onaj ko je oslobođen dejstva strasti. Eros odrediti prema kontekstu, što sam u prevođenju i učinio.
kao najjača strast može potpuno da zatamni, potisne i onemogući um, 44 Reč je duši i telu. Duše se ispunjava znanjem, hrani se zna­
ο
a da se tako nešto ne bi desilo, potrebno je preobratiti tu snažnu njem kao hranom koja je stvarnija od telesne hrane (jela, pića). A duševna
strast u čežnju za mudrošću i ljubav prema logosu, ljubav koja kao hrana je stvarnija po tome što znanje ne može da istruli i propadne;
takva može da potisne ostale niže strasti, da ih savlada, zagospodari zato što se znanje ne vari kao uobičajena hrana, najzad i zato što se
nad njima. Suprotnost „filologu" je „misolog" (misologos), onaj ko znanje ne odnosi na ono što može da propadne i istruli, nego eventu­
mrzi logos. Misologa pominje Platon ranije, u trećoj knjizi (411d). V. alno na formu propadanja i trulenja, na formu koja sama po sebi ne
belešku 64/111. propada i ne truli.
34 Platon očigledno ne misli na subjektivni vid prijatnosti, na 45
gornjem
nastoji
pasusu
su
Platon
telesna
zado­
da
da
u
osećanje prijatnosti, nego na ono što bi po merilu uma, rasuđivanja i voljstva manje istinska i manje stvarna zato dokaže prolazna, trenutna,
su
što
dokazivanja, moralo biti najprijatnije. Po tom merilu, zadovoljstvo koje nestalna i da su, naprotiv, duhovna zadovoljstva istinska i stvarna, jer
ljubitelj dobiti oseća kad zaradi novac, ili zadovoljstvo koje častoljubiv su trajna i ncpromenljiva, i vezuju se za ono što je trajno i nepro-
čovek oseća kao pobednik, ne bi bila prava i stvarna zadovoljstva, nego menljivo.
lažna. A lažnost tih zadovoljstava dokazuje se njihovom kratkotraj- 46 Znači: neobično i zagonetno, ali istinito.
nošću i time što se ona „pomešana" s bolom i bivaju zamenjena bolom. 47 Stesihor, jedan od najstarijih tvoraca horske lirike, živeo u
35 Pametan čovek je u hvaljenju jak zato što se, hvaleći životni Himeri, na severnoj obali Sicilije. Prema onome što Platon kaže u dija­
izbor (filozofiju), drži dokaza i ne iznosi svoje lične i trenutne impresije. logu Fedar (XX, 243ab), Stesihor je, kao i Homer, bio po kazni božan­
36 „Sudija" koji u sportskim nadmetanjima određuje rang-listu stva izgubio vid zato što nije pevao pravu istinu ο Heleni. On je
onih koji su učestvovali u takmičenjima. To je poređenje već upotreb- naime, u svojoj poemi Razaranje Troje peva ο Heleni i Klitemnestri,
ljeno ranije, na strani 580b. Tindarovim kćerima, kao ο „nevernim suprugama sa dva do tri muža",
37 Prva pobeda je proglašena na strani 580c. pa je zbog tih kleveta oslepeo. Kasnije, kad je saznao da je uzrok
33 To bi mogao biti Solon iz priče ο njegovoj izjavi Krezu ko je Helenine sudbine bio Afroditina osveta, Stesihor je ispevao svoju pali-
najsrećniji čovek (v. Herodot, Istorija, I, 30). Naravno, Sokrat nije mo­ nodiju (palinodia = poricanje) iz koje Platon u Fedru navodi sledeće
gao to direktno čuti od Solona. stihove upućene Heleni:
388 389