Page 198 - Platon - Država

pa će se tek u okviru novoplatonizma razviti u pravcu ο kojem je pret­ 48
hodno bilo reci. Podela je i ovde, kao i u prethodnom slučaju, izvršena prema
Sokrat nema drugog izbora nego da
41 ućutka sagovornika Glau- ljudskim saznajnim organima i moćima. Kao što je hor at on sve
kona, kada se ovaj uopšte usuđuje da vrhunsko dobro poredi sa zado­ ono što se vidi, ili sve ono što je moguće videti, očima — tako je
voljstvom, verovatno u ironičnoj aluziji na stanovište kirenske sokrat- no et on sve ono što se uviđa, shvata (s-hvata) umom.
ske škole u kojoj je tvrđeno da je zadovoljstvo vrhunsko dobro. 49 U izvorniku se ne upotrebljava reč „područje", nego se jedno­
4 2 D o b r o kao ideja ne može se svesti na opštosti, tj. na rodove stavno kaže „noeton". U prevodu sam morao da upotrebim reč „pod­
i vrste čulnih i propadljivih stvari, mada su ove opštosti i same ne- ručje" zbog izražajnih mogućnosti ili nemogućnosti našeg jezika, koje
propadljive, i mada sve propadljive stvari duguju svoje rođenje i svoju su drukčije od izražajnih mogućnosti grčkog jezika. „Područje umnog"
egzistenciju svojim rodovima i vrstama. Pretpostavka je jednostavna: je u ovom tekstu očigledno jedno od glavnih saznajnih moći ljudske
svako pojedinačno čulno biće nastaje (biva rođeno) od drugog takvog duše, i to one moći koja je, prema Platonu, izrazito superiorna nad
bića, ovo iz trećeg itd., dakle svako pojedinačno čulno biće nastaje iz moći viđenja očima, jer, po filozofovoj pretpostavci, ono što se očima
roda istovrsnih bića. Rod je trajan, a njegovi članovi su prolazni. Ovde vidi nije istinito i stvarno kao ono što se umom uviđa; um je mnogo
Platon istovremeno uvodi hijerarhiju ideja (oblika). Najviše mesto zau­ bliži stvarnosti i istini nego oči. Ova poslednja teza zasniva se na Pla­
zima ideja dobra, jer sve što jeste i svaka istina ο tome što jeste u tonovoj teoriji viđenja: oči mogu gledati, ali ne i shvatiti; um je taj
krajnjoj liniji zavise od d o b r a , pa i rodovi i vrste jesu zbog d o b r a koji shvata vizuelnu percepciju.
i radi d o b r a . Prema tome, rodovi i vrste su niži (zavisni) oblici ili 50 To je postupak kojim se, prema dijalogu Menon (86e), služe
ideje. U toj tački Aristotel se u bitnome slaže s Platonom. matematičari („geometri"). Ovi, naime, kada hoće da dokažu neku teo­
43 Čini se da Glaukonova primedba nije isključivo usmerena na remu, uzimaju štap i crtaju u pesku figuru kruga ili trougla, pretpo­
to da se šalom otkloni previše svečan ton razgovora na ovom mestu. stavljajući da je crtež na pesku kopija pravog kruga ili trougla, iako
Njome se, izgleda, ujedno nagoveštava da je Sokratova „slika dobrog" znaju da je to loša kopija. Tako geometri, polazeći od vidljivog (tj. od
nešto što nadmašuje apolonski kult, i daje se do znanja da apolonska loše kopije), idu prema umnom (tj. prema liku, obliku, ideji), te u
svetlost nije dovoljna za uviđanje tako uzvišenog dobra. takvom postupku pretpostavljaju da jeste ono što nije, da je vidljivi
44 Ako bi mudrovao ο imenima, tj. rasuđivao po etimologiji kao crtež, iako nije pravi lik, za umno posmatranje bar unekoliko sličan
u dijalogu Kratil (396bc), Sokrat bi za ono što je vidljivo (h-or-aton) pravom liku.
rekao da je na nebu, ili da je nebesko (our-anos), budući da te dve 51 Istraživati „iz hipoteza" (ex hvpotheseon) ovde, shodno onome
grčke reci imaju slične korene. što je rečeno u prethodnoj belešci, znači istraživati od efekta prema
45 Tekst je u izvorniku nejasan i sporan. Ne vidi se, naime, da uzroku, od kopije prema originalu, od vidljivog prema umnom, od
li je reč ο podeli na dva nejednaka, ili na dva jednaka dela, pa zbog toga empirijskog prema racionalnom. Prema onome što je rečeno u nared­
neki čitaju: „dva nejednaka dela", a drugi „dva jednaka dela". čini se noj, VII knjizi Države, sve nauke osim dijalektike istražuju na taj
da je prva verzija verodostojnija, jer „umstveno" i „vidljivo", u Plato­ način, dakle sve polaze od vidljivog materijala (sadržaja), da bi pomoću
novoj viziji, nikako ne mogu biti jednaki, a za Platona je evidentno da ovog i preko ovog dospele do nevidljive umne forme. Jedino dijalektika
je vrednije i bolje uvek ono što je manje. Osim toga, „vidljivo" je samo ne polazi od vidljivog materijala, ne polazi iz hipoteza, tj. iz onoga što
pojavna strana „umstvenog" (noumenalnog), koje je zgusnuto u dobru je postavljeno dole, jer je njeno polazište logos., tj. smisaoni, shvatljivi
i univerzalijama, dok je „vidljivo" rasuto u mnoštvu propadljivih i govor, poimanje, koje je nevidljivo i nije postavljeno dole, nego gore,
prolaznih egzemplara. u samoj formi, u ideji koju treba shvatiti, a koja je sama po sebi izvor
46 Sve stvari vidljivog i opipljivog sveta, čulnog sveta, Platon deli svake moguće shvatljivosti i smisaonosti.
na dve velike grupe. U jednu od tih svrstava živa bića, biljke i sve 52 Duša u dijalektičkom postupku „napreduje iz svoje hipoteze",
veštačke proizvode, dakle sve ono što mi nazivamo „svetom prirodnih jer je i sama duša smeštena u telu, dakle u onom što je vidljivo i „dole
bića" i „svetom tehnike" pripada, u Platonovoj podeli, jednom delu postavljeno". Telo i čulnost uopšte pokriveni su u gornjem tekstu
vidljivog sveta. Dragom delu tog istog vidljivog sveta pripadaju reflek- izrazom „dušina hipoteza".
53
tovani likovi bića iz prethodnog dela, dakle oni likovi koji se pojavljuju Nehipotetički početak (arhen anhvpotheton) je „ideja" ili „for­
u prirodnim i veštačkim ogledalima, a potom i „senke" svih bića pri­ ma", biće kao takvo, biće po sebi, koje u svome bivstvovanju ne zavisi
rodnog i veštačkog sveta, senke koje su proizvod sunčeve ili neke druge od sadržaja, ne zavisi od onih svojih vidljivih, pojavnih egzemplara,
svetlosti, koja omogućuje viđenje. Naš izraz „stvari" nije naročito po­ nego, naprotiv, oni od njega zavise. Umna saznajna moć, kako se to
godan za imenovanje onoga što pripada platonskom svetu „vidljivog", vidi iz daljeg teksta, u onom svom najvišem obliku ne saznaje indi­
jer „senke" i reflektovani likovi" (fantasmata) svakako nisu. ni za nas rektnim, nego direktnim putem, ali ne zato što bi indirektni saznajni
ni za Platona, stvari, nego jednostavno ono što oči mogu da vide. postupak bio loš, nego zato što se forma kao takva, ideja po sebi, ne
Platonova podela „vidljivog" vrši se po kriterijumu „jasnog viđenja", može ni shvatiti pomoću njenih kopija, ili pomoću njenih pojavnih,
pa je stoga svejedno da li su jedni predmeti tog viđenja, u nekom dru­ vidljivih egzemplara. U ovom slučaju, Platon je samo pojačao i naglasio
gom smislu, realniji od drugih predmeta. ono što je već bila praksa grčke geometrije, u čijoj je konstituciji i
47 Platon ovde hoće da pokaže kakva je razlika između „znanja" sam učestvovao. Reč je, naime, ο tome da se u geometriji slike i primeri
primaju
samo
kao
i „mnenja", pa postavlja neku vrstu proporcije: „mnenje" se odnosi nikako ne koja olakšavaju dokaz, nego dokaza. kao pomoćna i „očigledna"
shvatanje
sredstva
prema znanju, kao kopija prema originalu, ili kao senka prema pred­ 54 To znači: kao ono što je pretpostavljeno, kao ono što je već
metu čija je senka, ili, uopšte, kao „slično prema onome čemu je slično". poznato i svima jasno.
366 367