Page 354 - Milomir Marić - Deca Komunizma

četnicima se 1944. povlačio prema Sloveniji, gde biva likvidiran od
naših. Od partizana.“
„Niste mogli da ga spasete?“

„Mogao sam, ali nisam hteo. Nisam bio ni najmanje u dilemi. Luka
je sa sobom poveo sina od trinaest godina, boje i se da ć emo i njega
ć
streljati. Imao je fiks-ideju da mi streljamo sveštenike i rušimo crkve.
Proučavao je rusku revoluciju i znao je da je tamo bilo takvih slučajeva.
Našao se na italijanskoj granici, kad im je četnički komandant saopštio
da je u Jugoslaviji proglašena amnestija i da se svako ko se nije ogrešio,

okrvavio ruke, špijunirao i bio u službi okupatora, može slobodno
č
vratiti. Ništa mu se ne e desiti. I on odlu uje da ne prelazi granicu.
ć
Međutim, naši ga odmah odvajaju i streljaju. A sinu mu daju pušku!“
„Jesu li vam javili kad je uhapšen?“
„Ne. Saznao je to moj brat od strica. Kaže: ’Crnogorski č etnici su

pohvatani na granici Slovenije!’ ’Znam.’ ’Hoćeš li mi dati dozvolu da
odem tamo?’ ’Zašto?’ ’Tamo je Luka!’ Ja mu onda odbrusim: ’Šta je
tražio, to je našao!’ ’Tamo je i mali Čeda, šta je on kriv?’ ’Naša vojska ne
ubija decu!’ ’Pa, hoćeš li mi dati dozvolu?’ ’Ne!’
Brata su streljali, mali je prošao kroz Beograd i kod mene nije
svratio od stida. Ja sam prihvatio bratovu porodicu, pomogao sam im.

Svi su sad članovi Partije, sinovi doktori nauka.“
„Šta je sa Čedom?“
„Savetnik je direktora Svetske zdravstvene organizacije.“
„Vaš brat nije bio nikakav zločinac?“
„Nije! Mrava ne bi zgazio. Znao sam to i pre č etrdeset godina. Ali
čim se povlačio sa četnicima… Istina, nisam onda mogao da

pretpostavim da je do kraja ostao čist prema okupatoru.“
„Da se borio protiv okupatora?“
„To nisam znao. Stalno, od 1941. godine, interesovao sam se šta je s
ć
Lukom i kako se drži. Na Romaniji mi je sveštenik Markovi , koji je
došao sa Prvom proleterskom, rekao da se odli no vlada i da se ne
č
predaje. Od tada nemam vesti o njemu celo vreme rata, sve do 1944.

godine. U Bariju se nalazim sa jednim ro akom. Pitam ga šta je sa
đ
Lukom. Jedino mi je on ostao: sestra je tragično završila. Kaže: ’Postao je
izdajnik!’ Napišem majci pismo: ’Ja više nemam brata!’ Ništa drugo.
Nikada mi nije rekla da li je dobila to pismo, niti sam se za to
interesovao. Kad sam 1944. godine došao u Beograd, tražio sam od

drugova iz Crne Gore da mi pošalju majku. Nismo se videli desetak
đ
godina. Za Luku ništa nije rekla. Dovela je njegovog najmla eg sina.
Kod mene su bili četiri-pet dana, a onda se vratila. Posle rata sam otišao

354