Page 352 - Milomir Marić - Deca Komunizma

štabom i Titom. Od novembra 1942. godine do kraja 1943. Ali i ta prva
radio-veza bila je vrlo slaba, tako da sam jedva stizao da izvestim o svim

našim uspesima i pobedama. To je Tito tražio, da bi preko Slobodne
Jugoslavije objavio da smo prodrli i zapalili Makedoniju, Grčku, Albaniju,
Kosovo.“
„Tito je na Visu pohvalio vaš rad.“
„Ne samo pohvalio, podržao, nego i službeno ocenio. Koliko znam,
niko u toku rata nije dobio takvu ocenu. Bez ijedne primedbe. Dakle,
’Tempo je zadatak koji je dobio na jugu izvršio vrlo dobro’.“

„Tako ste i u knjizi napisali?“
„A zadatak je i te kako bio težak i složen. Nismo imali pojma šta se
đ
doga a preko Drine. Pokrajinski komitet u Beogradu prakti no je živeo
č
u bunkeru. Često sam bio u situaciji da sam odlučujem. Naravno,
zajedno sa drugovima sa terena.“

„Kao prvi čitalac vaših memoara, Tito je još jedanput verifikovao
vaš revolucionarni bilans?“
„Počeo sam da pišem slučajno. Komunist mi je nešto tražio o 1948.
godini. Ležao sam u bolnici i imao sam problema s kičmom. Moja
sećanja u Komunistu izazvala su veliko interesovanje inostranih
dopisnika i izdavača, pa su mi se javili Lajf, Špigl, Obzerver. Mislili su da

imam gotove memoare. Pošto sam bio izašao iz rukovodstva i nisam
imao nikakvog drugog posla, obećao sam da ću ih brzo napisati.
Verovatno su se nadali da ću kao Ðilas ustati protiv socijalizma i
Sovjetskog Saveza. Odmah su po ele sumnje šta to Tempo piše i zašto
č
ne e da prvo objavi u svojoj zemlji. Kada je to došlo do mene, okrenuo
ć
sam Titov telefon i pitao mogu li da dođem. Hteo sam da znam: ’Imam li

ja pravo da pišem šta sam sve doživeo u ratu!? Kako je bilo, a ne kako
nekome treba’. Rekao je: ’Ti i treba da pišeš kako misliš. Ali dobro bi bilo
da ti to neko pogleda.’ ’Kako da mi pogleda? Ovi sadašnji što brinu o
ideologiji? Ne dolazi u obzir! Čak i da su u pitanju moji drugovi iz
ratnog rukovodstva. Moj put na jug bio je jedan od krupnijih zadataka.
ć
U istom vagonu bili su Rankovi , Žujovi , Lola Ribar, a Ðilas u
ć
susednom selu. Svi č lanovi najužeg rukovodstva. Ti si, me utim, samo
đ
sa mnom razgovarao. Bez ikakvih svedoka! Od tebe sam dobijao sve
zadatke, ni od kog drugog. Ti si odlu ivao, a da li je to bilo ispravno i
č
demokratski ili nije, neka istori ari jednog dana rasprave. Prema tome,
č
Stari, ja ne prihvatam da moje memoare pregleda bilo ko, osim tebe!’

Dao sam mu rukopis i zamolio ga da mi kaže primedbe. Rekao je da
je vrlo interesantan, da nastavim i da me ne buni ako neko bude i
protiv.“

352