Page 353 - Milomir Marić - Deca Komunizma

„Nikoga niste štedeli?“
„Nije bilo potrebe. Treba ceniti ukupnu delatnost svakog od nas
ponaosob, takozvanih vođa revolucije i naše revolucije kao celine. Mrlje

su, recimo, taj Goli otok ili onaj staljinistički odnos skojevaca prema
svojim iskrenim saveznicima. Saputnicima iz današnjeg ugla, to je,
razumeš, sasvim neprihvatljivo.“
„Na početku memoara, vi navodite razgovor koji ste prvih dana
ć
rata vodili s majkom. ’Ova zemlja bi e ruska!’ ’A šta ć e biti s Lukom
(Tempov rođeni brat)?’ ’On će verovatno biti streljan!’ ’A ako oni

pobede?’ ’Onda ć e oni mene streljati.’ ’Pa, meni nikada ne može biti
dobro’…“
„To je stravično, kao što je i bilo! Takvi smo bili mi komunisti. Svoje
ideale stavljali smo bez razmišljanja iznad sebe i svojih najbližih.“
„Kad ste se razišli s bratom?“

„Silom prilika morao je da ide na bogosloviju posle četiri razreda
gimnazije. Bilo nas je trojica bra e. Ðuro je 1925. godine otišao bez
ć
dinara u Francusku. Radio je kao radnik u fabrici i studirao na Sorboni.
Postao je komunista, član francuske partije. Na putu za Jugoslaviju,
uhapsili su ga italijanski fašisti i držali tri-četiri meseca u zatvoru. Od
nanetih povreda odmah je ovde umro. Pokrajinski komitet Partije za

Crnu Goru doneo mu je venac na grob. Od crvenih ruža, sa crvenom
trakom. Luka je, rekoh, otišao na bogosloviju, na državni trošak. Postao
je religiozni fanatik do te mere da je izučavao marksističke klasike u
originalu. Nau io je nema ki, francuski i ruski. Doktorirao je na
č
č
Teološkom fakultetu s tezom protiv marksizma – Idealističko, a ne
ideološko shvatanje istorije. Jedno vreme je bio napustio fakultet, zapopio

se u našem selu, da bi mene izdržavao na studijama. Sa komunistima je
đ
sara ivao u borbi protiv Konkordata. Zvao me je: ’Slušaj, mi smo
protivnici, ali se po ovom pitanju slažemo. Daj da nešto napravimo
zajedno!’ On je govorio, a ja sam organizovao mase. Istovremeno, on
vodi borbu protiv crkvene hijerarhije. Mitropolit Gavrilo Dožić optužuje
ga da je prikriveni komunista. A kad, posredstvom Dragiše Cvetkovića,

posle Varnavine smrti on postaje patrijarh, otpušta ga iz službe. Sa
ženom i četvoro dece, prinuđen je da klekne i moli za milost. Dobija je:
postavljen je za suplenta za veronauku, u Gostivaru, iako je profesor i
doktor. Tu ga zatiče rat. Javlja se da brani zemlju. Pokušava da sa nekom
grupom prodre u Grčku. Porodicu ostavlja u selu. Vraća se u Cetinje i tu

drži govore. Izjašnjava se za trinaestojulsku revoluciju u Crnoj Gori, ali
kad dolazi do onih streljanja ’kolebljivaca’, ’levih skretanja’, okreće se
protiv komunista, ali ostaje nepokolebljivo protiv okupatora. Sa

353