Page 351 - Milomir Marić - Deca Komunizma

na istočnu Bosnu“ i zaključio da „revolucija za nas nije bila prilika da
heroj pojedinac bljesne, osvetljen bengalskom vatrom, kao na pozorišnoj
sceni“.

U poslednjoj od 22 tačke, Tempo je odgovorio Čolakoviću: „Svi smo
mi imali trenutaka slabosti i ne smatram da sam bilo koga uvredio ili
đ
đ
vre ao time što sam pojedine doga aje iznosio onako kako su se
odigrali. Ne smeta mi, a nikada mi nije ni smetalo, ako neko i mene
č
predstavlja kao č oveka sa svim ljudskim manama – samo ako je ta no
č
ono što iznosi. Ja dobro znam da smo svi mi koji smo u estvovali u
revoluciji imali, kao i svi ostali ljudi na ovom svetu, trenutke slabosti.
Zašto onda da to otvoreno ne priznamo? Nikome zbog toga ne e
ć
ć
potamniti ’oreol’ oko glave i nikome ne e biti umanjena uloga koju je
imao u toku revolucije. Jer, istina se ne može sakriti takvim premazima.
Ako budemo pazili da ne povredimo sujetu pojedinih učesnika, onda to

neće biti ni pravi memoari, ni naučno-istorijski prikaz revolucije, nego
lakiranje i prikrivanje stvarnog stanja. Ali ne treba se zavaravati: ako mi
učesnici revolucije ne budemo prikazali revoluciju onakvom kakva je
zbilja bila, učiniće to mlađe generacije. One sigurno neće voditi računa o
sujeti učesnika.“
I neki makedonski revolucionari su bili nezadovoljni kako su

prikazani, a da i ne govorim o napadima i diskvalifikacijama u Albaniji,
Grčkoj i Bugarskoj. Članu Politbiroa bugarske komunističke partije Coli
Dragojčevoj Tempo je bio prisiljen da odgovori celom jednom knjigom –
Bitka za Balkan.
Posle govora na jednom mitingu na Kosovu, prestali su da ga dole
zovu. Rekao je: „Niste me baš slušali kad sam vas pozivao u borbu i ja

vam to tada nisam zamerao. Imali ste tešku sudbinu u staroj Jugoslaviji i
zaista ste loše živeli. Ali sada smo izgradili Jugoslaviju kakvu smo vam
obećali. U kojoj imate sva prava, a, ipak, među vama ima onih koji misle
da bi bolje živeli pod Enverom. Molim lepo, koji tako misle neka izvole
preko granice. Ova će teritorija zauvek ostati u okviru Jugoslavije.“
„Druže Tempo, u svojim memoarima pominjete kako vas je Dedijer

na Visu 1944. godine upoznao s pisanjem zapadne štampe o vama kao
’poglavici s juga’, koji je došao da Titu prizna vrhovnu komandu. Jeste li
se zaista tako osećali?“
„Nikad. Poslao me je naš Centralni komitet s vrlo preciznim
zadacima i ovlašćenjima. Znao sam da svakog momenta mogu biti

opozvan i kritikovan. Čak i streljan za veće greške!“
„Koliko ste bili samostalni u svom radu?“
„Potpuno. Godinu dana uopšte nisam imao vezu sa Vrhovnim

351