Page 355 - Milomir Marić - Deca Komunizma

u svoje selo Podgor. Tu je bila snaha, deca. Ja sam bio vrlo surov. Rekao
ć
sam majci da mi Luku više ne pominje: ’Ako ho eš da ti ja dolazim u
kuću, onda ime izdajnika neću da čujem!’ ’Nije on izdajnik, Daro (tako

su me zvali)!’ ’Jeste, čim je išao protiv svoje zemlje!’
I više ga nije pomenula. Jedino, 1952. godine, kad smo moja žena i ja
otišli u Ameriku. Bio sam majku već doveo u Beograd. Samo je leti bila u
selu. U Americi je trebalo da sa Avdom Humom i Jovanom Veselinovom
studiram organizaciju rada i tehnologiju američkih preduzeća. Kad sam
se vratio, majka se odjedanput razbolela. Odem u njenu sobu. Leži.

Pitam: ’Šta ti je?’ Onda ona počne da me zaklinje da li je Luka živ. ’Bio si
č
u Americi, je li živ?’ Tek tada shvatim da je č etni ki elementi truju
pismima da on živi u Americi i tako dalje. Nadala se da sam u Ameriku i
išao da bih se s njim video!
Kazao sam: ’Ne daj da te lažu. S njim je gotovo’. Umrla je 1957.

godine.“
„To je bila vaša porodična ratna priča. I vaši prijatelji i saborci imali
su posle rata vrlo različite sudbine. U memoarima pišete o sastanku
održanom u Beogradu 22. juna 1941. Ðilas kaže: ’Za dva meseca, Crvena
ć
ć
armija ć e biti u Jugoslaviji’. Rankovi : ’Žao mi je što ne emo imati
mogućnosti da i mi pokažemo šta možemo!’ Tito: ’Biće tu još dosta posla
za sve nas!’“
„Iz tih kratkih, jednostavnih fraza, inače karakterističnih za ono
vreme, kristalno jasno se ocrtavaju karakteri svakog od nas. Jedino je
Tito bio zatvoren i zabrinut. Nešto ga je iznutra jelo. Moram priznati da
ja tu nisam rekao sve šta mislim. Verovao sam u snagu Sovjetskog
Saveza i mučile su me sumnje da li je zaista moguće da izađemo iz

ilegalnosti. Naviknutom na težak ilegalni život za mene je bilo prosto
neverovatno da se može desiti situacija da mi dođemo na vlast. Da
sovjetska armija dođe. A po prirodi sam optimista.
Ðilas, koji nije politički pronicljiv i proračunat, brzo je i krajnje
emotivno reagovao. Ranković je bio skroz drukčiji. Vredan i uporan
radnik, neprekidno u akciji, željan rezultata. Oseća da raste raspoloženje

masa, organizacija, uticaj Partije. On je i ambiciozan, želi da se njegov
rad vidi. Duša Partije, veliki revolucionar, bez daljega! Ne verujem ja
č
mnogo u ono prisluškivanje, iako se on i time bavio. Mene je o igledno
prisluškivao, ali po čijem nalogu, ne znam!“
„Kad su nemačke trupe počele da gotovo paradno defiluju širokim

prostranstvima Sovjetskog Saveza, Tito pred partijskim drugovima
izgovara sudbonosnu rečenicu: ’Pustimo sovjetske drugove da sami
rešavaju svoje probleme!’“

355