Page 357 - Milomir Marić - Deca Komunizma

sigurno neće biti.’ Tačno se zna da je 7. jula u Sarajevu bilo nas četvorica:
i
Blažo Janković, Mira Janković, Zorka Ðurović ja. Ali drugovi iz Bosne
uporno zagovaraju kako sam, u stvari, došao tek 13. jula. Uspostavio

sam vezu sa Avdom Humom i tražio što hitniji sastanak. Sazvao ga je
istog poslepodneva. Rekao sam da je odluka Politbiroa da se iz ovih
stopa počne sa oružanim ustankom s malim lako pokretljivim
odredima.“
„Oko Zenice je izbio prvi nesporazum?“
„Poslali smo Voju Ljujića da izvrši diverziju u zeničkoj železari i sa

radnicima izađe na teren i formira partizanski odred. Isto smo pokušali
u Kaknju. Ljuji ć se, me utim, vratio i rekao da se drugovi iz Zenice ne
đ
slažu da se ruše železara i elektrana, jer ć e nam one trebati i u
socijalizmu. Pisao sam Titu i on mi je odgovorio. Oba pisma su
izgubljena, iako su 1949. sigurno postojala.“

„Šta je on poručio?“
ć
ć
„Slede e: ’Kako je mogu e da kod nas postoje organizacije koje
smatraju da će im železara trebati u socijalizmu, u vreme kada Rusi ruše
Dnjeprostroj?’ Dnjeprostroj je za nas tada bio prava legenda. ’Organizaciju
raspustiti’, pisao je dalje Tito, ’a najodgovornije streljati’. Onda sam
rekao: ’Ako ne izvršite diverziju, ja ću da streljam. Možda ja nemam

snage da to sad lično uradim, mada ste to zaslužili. Ono što mogu, to je
da raspustim organizaciju, i ja vas raspuštam u ime Centralnog
komiteta. Raspuštam organizaciju u Zenici. Partija će vas streljati – kad-
tad. Ako pak izvršite diverziju, kazna može da se skine’. I oni ponovo
odlaze i pokušavaju da to izvedu. Međutim, među njima je bio
provokator. Pohapšeni su i herojski ginu!

Nikakav revolver nisam vadio.
Prema Romaniji je počela borba, ali prema Doboju ništa ne puca. Ni
prema Bijeljini. Pitam Uglješu Danilovića zašto se ćuti. Nema ni tog mog
pisma, kao ni njegovog odgovora da je Toša Vujasinović sklopio
sporazum sa seljacima da se ustanak ne po inje pre nego što se ubere
č
žetva. Ako je to, onda je to izdaja. Tražim da se stvar ispita, a krivci stave

pod preki ratni sud.“
„Hteli ste da 1942. godine oslobodite Sarajevo?“
„Ta zavrzlama je veštački stvorena. Kad smo bili u naponu snage,
dok je u Užicu još bio Vrhovni štab, vozili se slobodno našom
železnicom skoro do Beograda, pripreman je napad na Višegrad,

zajedničkim snagama Sandžaka, Crne Gore i Bosne, pod komandom
Koče Popovića. U tim uslovima, razmišljali smo da li bismo mogli da
upadnemo u Sarajevo.

357