Page 358 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Tada dolazi do preokreta. Umesto da četničke jedinice prelaze na
ć
č
našu stranu, naše idu u č etnike. Iz Srbije stižu č etni ki odredi Ðeki a,
kapetana Račića, sa parolom: ’Pljačkaj sve što je tursko! Istočna Bosna
mora biti srpska!’ Naše jedinice im se pridružuju da bi pljačkali po
muslimanskim selima. Zovem Slavišu Vajnera Čiču, odnosno Slobodana
Principa Selju: ’Idi u Hercegovinu, poveži se sa Crnom Gorom i vidi da
nam pošalju dva bataljona, da se izvučemo’. Iz Rogatice mi Miloš Škorić
javlja: ’Četnici su u panici. Crnogorski partizani su izašli na Metaljku’. A
to nisu bili Crnogorci, ve ć Prva proleterska. Ja mu kažem: ’Proširi vest

preko telefona (to je ta ratna varka), da su jake crnogorske snage došle
ć
na Metaljku i da kre u ovamo’. Obavestim i Č i č u. A njega junaka
(gledao sam žene kad mu ljube noge gde god se pojavi) sramota da
prizna da traži dva bataljona da nas spasu, pa kaže da su mu potrebni za
ć
napad na Sarajevo. On to šalje nepostoje em partizanskom odredu
č
đ
Metaljka. Pismo do e do Tita, koji nam poru uje da nije baš
najpametnije da sada udaramo na Sarajevo.
Posle Druge ofanzive, molio sam Tita da me pusti u Makedoniju:
’Ne, tvoje mesto je tu.’ Kad sam se vratio iz isto ne Bosne i rekao da su
č
došli Sremci i da je situacija ponovo na našoj strani, on me je pitao gde
ću da idem. Ponavljam: U Makedoniju. ’Ne može, tamo smo izgubili

mnoge drugove č lanove CK! Dosta si bio samostalan, sad ć eš malo s
nama.’ Za dva dana sve se promenilo. Dobio je izveštaj da na Kosovu
ima tri hiljade boraca prijavljenih za partizane.
Iz Zagreba sam krenuo sa Stevom Kraja i ć em s besprekornom
č
legitimacijom ustaškog nadzornika. U Zemunu sam obavešten da mi
Pokrajinski komitet za Srbiju predlaže da ne idem preko mosta jer me

svi znaju, nego okolo, preko Obrenovca. Pitam koliko to traje. ’Najmanje
deset dana’. Ne, ja idem preko mosta! Onda mi je Blaško Neškovi ć
poslao novu legitimaciju i pismo u kome sa sebe skida svaku
odgovornost, ako mi se šta desi.
Moj stav je bio da je glupo što oni sede u Beogradu. ’Šta vi uopšte
radite?’ Bio sam besan. ’Prikupljamo izveštaje sa terena i odgovaramo na

njih.’ ’Doveli ste seljačkog tribuna Mirka Tomića, koga ceo Beograd zna.
Momu Markovića! I Buhu znaju! Ja sad idem za Skoplje, ali u gradu
neću da ostanem ni deset dana. Hoću u šumu, tamo se stvara vojska. Ne
znam kakva je situacija na jugu Srbije, ali ako je narod na našoj strani, ne
bih ni dana čekao.’“

„I pored niza spektakularnih akcija i pored toga što ste lično zapalili
dobar deo Balkana, stiče se utisak da se s vama uvek radilo obazrivo i sa
distance?“

358