Page 348 - Milomir Marić - Deca Komunizma

„Posle pomirenja sa Rusima 1956. sve vas je manje bilo na političkoj
sceni?“
„Ne bih rekao. Još jedanput sam postavljen za pomo nika ministra
ć
đ
spoljnih poslova, sada zajedno sa Dobrivojem Vidi em, Sr om Pricom i
ć
Mladenom Ivekovićem. Koča Popović je bio ministar. Ne znam iz kojih
sam razloga ponovo vraćen u spoljnu trgovinu. A 1960. godine nasledio
sam Finca Tumijoju na mestu izvršnog sekretara Evropske ekonomske
komisije u Ženevi. To je bila moja životna šansa i tu sam ostao punih
dvanaest godina.

Unutrašnji život u Jugoslaviji od tada sam pratio kroz godišnje
izveštaje Evropske ekonomske komisije, u kojima su, u poglavlju
Jugoslavija, donekle iznošene i zamerke našoj privrednoj politici.
Naravno, u skladu sa mojim gledištima. U pojedinim trenucima prosto
ć
nisam mogao do i sebi, iako ne mogu re i da sam bilo kome od svojih
ć
drugova u zemlji ukazivao na moguće posledice. Imao sam poverenje u
to što su rukovodioci vodili, a čemu je narod aplaudirao.
Zapravo, i u prvim posleratnim godinama bio sam osamljeni jeretik
koji je smatrao da ne treba da se stidim što smo poljoprivredna zemlja i
da industrijski razvoj treba da bude ravnomeran. Preba eno mi je da je
č
ć
nazadno i nemogu e, jer ć e nam, bez jakog proletarijata (koji je tek
trebalo stvoriti), od diktature proletarijata i socijalizma, ostati samo
diktatura. Želja partijskog vrha bila je da se pošto-poto stvori radnička
ć
klasa, slobodno se može re i, bila je prirodna i legitimna. I narod je bio
đ
ć
ube en da naš budu i razvoj mora obavezno i i u tom smeru, ne
ć
razmišljajući da li će ta proklamovana industrijalizacija biti do kraja i
ekonomski opravdana. Većina drugova je najiskrenije verovala da –
jeste. Stvaranje diktature proletarijata i socijalističkog društva, sa
dalekim svetlim perspektivama, pretpostavljeno je neposrednom
ekonomskom interesu. Ali kako je rekao svojevremeno Mao Cedung,
samo zadovoljan narod može da čini velika dela.“
„Iako ponekad ne previše sit i bogat, naš narod je decenijama
neosporno srećan i zadovoljan?“

„Tako je bilo prvih sedam do deset godina. Dok je trajala ničim
sputana euforija pobede. I, ako hoćete, nacionalna euforija, jer je veći deo
naših krajeva prvi put bio istinski svoj i slobodan. Za kratko vreme
ostvareni su džinovski koraci i stvorena je vrlo bliska perspektiva boljeg
života. Današnje teškoće nikako ne smemo mešati sa evidentnim

dostignućima i rezultatima, koje smo stvarno ostvarivali. Mada su, za to
vreme, i druge evropske zemlje isto tako, ako ne i brže i više,
napredovale. Ekonomija obnove bila je jednostavna i laka. Nismo imali

348