Page 347 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Popovića.
Sa grupom saradnika poslat sam 1951. godine u Vašington da
direktoru Svetske banke Judžinu Blejku predložimo jedan program koji

bi oni finansirali. Veoma dugo smo pregovarali, pošto smo vrlo loše
finansijski stajali. Svetska banka nije htela da nam da taj prvi zajam
č
ukoliko se na neki drugi na in ne izravna veliki deficit koji je kod nas
postojao u ishrani stanovništva. Zato smo morali sačekati da američki
Kongres izglasa poseban zakon po kome nam je kao poklon dodeljena
pšenica, mast, pamuk i još neke stvari. Tek posle toga Svetska banka

nam je dala zajam koji je bio krajnje racionalan i mali – trideset miliona
dolara. U stvari, to fakti ki i nije bio naš prvi zajam. Prethodno smo
č
dobili tri miliona dolara za eksploataciju šuma. A ovaj drugi zajam bio je
namenjen za industrijalizaciju zemlje.
Tokom maratonskih pregovora sa Svetskom bankom, Blejku se

učinilo da bi u banci morao da postoji i jedan predstavnik istočnih
zemalja, a smatrao je da sam ja simpatičan čovek i da bih mogao da mu
budem dobar saradnik. Ponuđeno mi je mesto jednog od direktora
Svetske banke. Međutim, iz našeg rukovodstva mi je sugerisano da to ne
prihvatim, pošto sam, navodno, bio predviđen za poslanika u Rimu, što
mi je izgledalo potpuno besmisleno.“

„Iako smo bili raskrstili sa Rusima, još dugo je ostalo otvoreno
nepoverenje prema svemu što dolazi i što se nudi sa Zapada?“
„Kako kod koga. Oni rukovodioci koji su manje putovali i manje
videli sveta sigurno su bili zatucaniji i preplašeni pred nečim strašnim i
njima lično sasvim neshvatljivim i nepoznatim.“
„Kad ste u januaru 1952. postavljeni za našeg poslanika u Rimu,

komunistički list Paeze sera pisao je da je nepobitno utvrđeno da od 1938.
godine radite za Intelidžens servis?“
„Moja godina u Rimu bila je apsolutno izgubljena i shvatio sam je
kao neku vrstu progonstva. Nije me primila vlada, ni opozicija.
Komunisti nisu hteli ni da čuju za mene. Tada je bio vrhunac tršćanske
krize. Imao sam veze samo sa drugim ambasadama.

Jednom prilikom, na prijemu kod holandskog ambasadora, moja
supruga se upoznala sa suprugom italijanskog ministra vojske i ona nas
je pozvala na ve eru. To je mogao da bude veliki napredak. I stvarno
č
smo dobili poziv za ve eru, ali, posle tri dana, obavestili su nas da se
č
večera odlaže. Usledila su još dva poziva, da bismo, na kraju, saznali da

je večera bez nas održana. Iz Rima sam otišao u London sa zadatkom da
pripremim posetu predsednika Tita. To je bilo vrlo interesantno
ambasadorsko mesto. Najviše sam ga voleo i najviše mi je ležalo.“

347