Page 344 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 344
preko Balkana, nego preko Italije. A nikako nije hteo da se iskrca u
zapadnoj Evropi, jer se bojao gubitaka koje su u Prvom svetskom ratu
Britanci pretrpeli u Flandriji. Čerčil je tada bio komandant bataljona i
zato mu je ideja da bi Britanija opet tu mogla iskrvaviti izgledala
stravično i neprihvatljivo. Ipak, čini mi se da je Čerčil, kao što je bio
č
veliki i energi an državnik, bio u istoj meri loš strateg. U Prvom
svetskom ratu bio je kriv za poraz na Galipolju, u Drugom je insistirao
na iskrcavanju na Balkan, koje se jedino moglo shvatiti kao politički
potez. Pokušaj da se preseče pobedonosni pohod Rusa i da se udari klin
kroz Panonsku niziju prema Poljskoj, kako bi se zadržao nepromenjeni
odnos snaga iz predratne Evrope. To je, međutim, bila pusta želja jednog
političara, potpuno neostvariva s vojnog stanovišta, jer je Balkan
brdovito zemljište sa skoro nikakvim putevima. Uostalom, britanski
Generalštab nije ni pravio plan mogućeg iskrcavanja na Balkanu!“
„Kod nas je sigurno postojao ogroman strah da bi iskrcavanjem
Engleza možda bio zadat smrtni udarac autentičnom partizanskom
pokretu?“
„Jeste, jer ni mi, isto tako, nismo ništa znali o vojnoj strategiji i šta je,
po njoj, moguće, a šta nije. Plašili smo se da bi dolazak Engleza pomogao
da sve kontrarevolucionarne snage, kako smo ih onda zvali, steknu
odlučujuću prednost nad nama.“
„Je li vam Tito dao specijalni zadatak da otkrijete britanske planove
za iskrcavanje na Balkan?“
„Nije mi on ništa rekao, to sam ja samoinicijativno radio. U stvari,
kad sam, u aprilu 1944. godine, drugi put krenuo na Zapad, ruski
obaveštajni oficiri postavili su mi to kao glavni zadatak. Referisao sam
da je iskrcavanje Engleza na Balkan objektivno neizvodljivo.“
„U Londonu 1944. niste želeli da se sretnete sa generalom De
Golom, i to je, navodno, bio jedan od glavnih razloga što on, uvre en,
đ
nije posle rata hteo da dođe u Jugoslaviju?“
„Naprotiv, upravo ja sam insistirao da razgovaram sa De Golom.
Pre odlaska u London, u Alžiru sam se sreo s jednom grupom iz De
Golovog komiteta. Celu noć smo razgovarali o specifičnostima naše
borbe. U Londonu sam se ponovo javio francuskim predstavnicima i
verovao sam da će me De Gol primiti. Na koncu konca, bili smo tada na
istome: on još nije bio poznat kao predstavnik borbene Francuske, ja –
kao predstavnik borbene Jugoslavije. Primio me je jedan drugi general,
koji je zamolio da grupi francuskih generalštabnih oficira održim
predavanje o taktici partizanskog ratovanja.
Apsurdna je i poznata izmišljotina kako je Šarl de Gol bio klasni
344
