Page 339 - Milomir Marić - Deca Komunizma

partizanima poslali Englezi, a ne Sovjetski Savez, kako bi bilo daleko
prirodnije?“
„I to se donekle uklapa u naš san da smo središte sveta. Prvih

godina rata Nemci su prosto zbrisali dobar deo Sovjetskog Saveza i
smešno bi bilo pomisliti da je u tim kriznim momentima neko mogao da
misli na neke geografski i strategijski marginalne pojmove. Od Norveške
ili Danske bili smo, eventualno, važnije ratište, utoliko što su preko njega
prelazili neki komunikacioni putevi za Grčku i što su neke za rat važne
sirovine Nemci dobijali iz Turske. Osim toga, kao obezbeđenje desnog

krila nemačkih armada koje su kuljale prema Sovjetskom Savezu.“
„Partizani u prvo vreme nisu ni bili u stanju da ozbiljnije ometu te
transporte, a još manje da i makar ’pecnu’ te ogromne vojne formacije?“
„Vrednost naše borbe bila je prvenstveno na moralnom planu.
Pokazali smo potlačenim narodima Evrope kako se treba boriti. Zatim,

sprečili smo da Nemci koriste ljudske rezerve Jugoslavije. Sve svoje
ovdašnje pristalice morali su upotrebiti za borbu protiv partizana. U tom
pogledu, Jugoslavija je bila praktično izolovana i okupirana sama sobom
tokom Drugog svetskog rata. Nemci su kod nas najpre držali brojčano
slabe snage, da bi im, kako je vreme odmicalo, trebalo sve više i više
divizija. Četiri, pa šest, deset, petnaest. Ni privredno nisu bili u stanju da

naročito iskoriste Jugoslaviju: skoro da su bili presahli svi naši rudnici i,
prvenstveno, žitna polja. Naš doprinos savezničkoj pobedi bio je, van
svake sumnje, ogroman, i baš zbog toga ga treba svesti na razumnu
meru.“
„Po kom osnovu je odabrana naša prva vojna misija, koja je sa
Glamočkog polja trebalo da odleti prema Kairu?“

„To ja ne znam. Tito je verovatno mene odredio zato što sam
govorio nekoliko jezika. Ivo Lola Ribar je bio politički faktor, okretan
prema strancima, a čovek od najvećeg Titovog poverenja.“
„Neki tvrde da je u Vrhovnom štabu postojala struja koja je Lolu
htela da malo skloni od Tita?“
„To ne isključujem; nikada nisam bio upoznat sa zakulisnim igrama

u partijskom Politbirou. Ipak, iz određenih razloga u to ne verujem. Tito
je hteo da u dve misije pošalje dva svoja poverljiva čoveka s naglašenim
diplomatskim darom. Ðilasa – na Istok, u Moskvu, a Lolu – na Zapad, u
Kairo. Ðilas je govorio ruski, Lola engleski i francuski, pa je, i zbog toga,
izbor izgledao sasvim logičan. Nije valjda ’Marko’ Ranković trebalo da

pregovara sa Britancima?! On je imao neke druge izvanredne kvalitete,
ali mu diplomatija nije bila najjača strana. Na kraju krajeva, Tito je
računao da će naša misija trajati svega tri nedelje, pa je Lola iz nje mogao

339