Page 340 - Milomir Marić - Deca Komunizma

ć
da se vrati samo sa novim iskustvima, koja bi sigurno pove ala njegov
prestiž u najvišem rukovodstvu.
…Nama je bilo stalo da dobijemo što više oružja i municije, a Titova

posebna želja bila je da se oforme jedna vazduhoplovna i jedna
tenkovska jedinica. Da partizanska vojska što pre preraste u redovnu,
modernu armiju sa svim rodovima naoružanja. I u tome je bio jedan od
naših prvih nesporazuma sa saveznicima. Britanci su, recimo, želeli da
ostanemo ono što jesmo – partizani. Smatrali su da je dovoljno naše
kakvo-takvo prisustvo i to što, s vremena na vreme, uznemiravamo

nemačku pozadinu i ometamo transporte i komunikacije. Od nas nisu ni
očekivali akcije većih razmera za koje su bili neophodni tenkovi i
avioni.“
„Kad su ionako računali da će nas, na kraju balade, oni osloboditi?“
„Međutim, Tito je mislio potpuno drukčije. Logično je postavio celu

stvar. Ako smo mi ti koji ć emo sutra vladati Jugoslavijom, moramo
odmah početi da stvaramo regularnu armiju.
Glavna prepreka za znatnije povećanje pomoći bila je pomanjkanje
aviona ili, bar, zemljane veze sa Britancima. A nismo imali ni luka koje
bi prihvatile brodove koji bi došli iz Italije, pošto nismo bili u stanju da
deo obale držimo dovoljno dugo pred iole snažnijim pokretnim

nemačkim trupama. Dovoljno im je bilo pet bataljona da nas potisnu. Još
nismo bili spremni za frontalne borbe. Nemačke jedinice bile su
č
neuporedivo bolje naoružane, obu ene i bolje vo ene od naših. S tim
đ
moramo da se pomirimo. Ne možemo upoređivati jedan nemački
bataljon i tri naša. Njihov bataljon je bio vrhunac vojne efikasnosti svoga
č
vremena. Ja i – ne od našeg – nego i od istog takvog sovjetskog,
američkog ili britanskog bataljona. Mi smo uglavnom imali hrabre i
požrtvovane mladiće koji su pušku videli često koji dan ranije i jedva da
su znali da je otvore i ubace metak. Da i ne govorimo o ratnim
iskustvima, veštini i taktici. Sve su to naši ljudi, u najtežim uslovima,
kroz borbu sticali.
U odnosima sa saveznicima, Tito je, u prvom redu, želeo

reciprocitet. Govorio je otvoreno Britancima: ’Šaljete mi vaše vojne misije
i ja ih, kao saveznik, primam. Ali pošto smo na istoj razini, onda i vi
morate primiti moju misiju.’ Baš u toj želji da pošto-poto makar
formalno budemo ravnopravni ogleda se Titova veličina. A stvarno, oni
su imali mo . Mogli su da nam daju ili ne daju ono što tražimo, a mi
ć
nikako nismo mogli da, u znak protesta, prestanemo da se borimo.
Međutim, dok je naša saradnja sa Britancima bila čisto vojnička, nikada
nismo doživljavali ni ucene, ni neprijatnosti. Tek kad je i njima samima

340