Page 340 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 340

ć
               da  se  vrati  samo   sa  novim    iskustvima,    koja   bi  sigurno  pove ala    njegov
               prestiž u najvišem rukovodstvu.
                     …Nama je bilo stalo da dobijemo što više oružja i municije, a Titova

               posebna      želja  bila   je  da   se  oforme     jedna    vazduhoplovna        i  jedna
               tenkovska jedinica. Da partizanska vojska što pre preraste u redovnu,
               modernu armiju sa svim rodovima naoružanja. I u tome je bio jedan od
               naših prvih nesporazuma sa saveznicima. Britanci su, recimo, želeli da
               ostanemo      ono   što  jesmo   –  partizani.   Smatrali    su  da  je  dovoljno    naše
               kakvo-takvo prisustvo i to što, s vremena na vreme, uznemiravamo

               nemačku pozadinu i ometamo transporte i komunikacije. Od nas nisu ni
               očekivali akcije većih razmera za koje su bili neophodni tenkovi i
               avioni.“
                     „Kad su ionako računali da će nas, na kraju balade, oni osloboditi?“
                     „Međutim, Tito je mislio potpuno drukčije. Logično je postavio celu

               stvar.   Ako   smo    mi   ti  koji ć emo   sutra   vladati   Jugoslavijom,     moramo
               odmah početi da stvaramo regularnu armiju.
                     Glavna prepreka za znatnije povećanje pomoći bila je pomanjkanje
               aviona ili, bar, zemljane veze sa Britancima. A nismo imali ni luka koje
               bi prihvatile brodove koji bi došli iz Italije, pošto nismo bili u stanju da
               deo obale držimo dovoljno dugo pred iole snažnijim pokretnim

               nemačkim trupama. Dovoljno im je bilo pet bataljona da nas potisnu. Još
               nismo bili spremni za frontalne borbe. Nemačke jedinice bile su
                                                           č
               neuporedivo       bolje  naoružane,     obu ene    i  bolje  vo ene    od  naših.   S  tim
                                                                              đ
               moramo da se pomirimo. Ne možemo upoređivati jedan nemački
               bataljon i tri naša. Njihov bataljon je bio vrhunac vojne efikasnosti svoga
                               č
               vremena.      Ja i  –  ne  od   našeg    –  nego    i  od  istog   takvog    sovjetskog,
               američkog ili britanskog bataljona. Mi smo uglavnom imali hrabre i
               požrtvovane mladiće koji su pušku videli često koji dan ranije i jedva da
               su   znali   da   je  otvore   i  ubace    metak.    Da   i  ne  govorimo      o  ratnim
               iskustvima, veštini i taktici. Sve su to naši ljudi, u najtežim uslovima,
               kroz borbu sticali.
                     U    odnosima      sa   saveznicima,      Tito    je,  u   prvom     redu,    želeo

               reciprocitet. Govorio je otvoreno Britancima: ’Šaljete mi vaše vojne misije
               i  ja  ih,  kao  saveznik,  primam.     Ali  pošto   smo   na   istoj  razini,  onda  i  vi
               morate primiti moju misiju.’ Baš u toj želji da pošto-poto makar
               formalno budemo ravnopravni ogleda se Titova veličina. A stvarno, oni
               su  imali   mo .   Mogli   su  da  nam    daju   ili  ne  daju  ono  što  tražimo,   a  mi
                               ć
               nikako    nismo    mogli    da,  u   znak   protesta,   prestanemo      da   se  borimo.
               Međutim, dok je naša saradnja sa Britancima bila čisto vojnička, nikada
               nismo doživljavali ni ucene, ni neprijatnosti. Tek kad je i njima samima


                                                          340
   335   336   337   338   339   340   341   342   343   344   345