Page 271 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Bukvalno, ni do č ega mu nije bilo kad ga je u jesen 1945. Ðilas
pozvao telefonom: „Nikola, dobićeš goste. Vi Vojvođani poznati ste kao
dobri domaćini. Neka ga Mara dočeka kako to ona ume. Prema njemu

budite pažljivi! Moj šofer će ga dovesti kod vas kući u jedanaest sati!“
„Ne reče mi ko je to?“
„Miroslav Krleža!“
„E, ne dolazi u obzir! Kud ste baš meni našli da utrapite Krležu,
ć
đ
posle svega što se izme u njega i Partije desilo! Bi u u nebranom
grožđu: o čemu i kako da sa njim razgovaram? Nađite nekog drugoga!“
„Da ne diskutujemo! To je odluka CK!“
Ni Nikolina supruga Mara nije bila oduševljena. Na vratima njihove
kuće, u Maglajskoj ulici, pitala je gosta: „Zar ste vi Krleža?“ „Da,
gospođo, Krleža glavom i bradom!“ Umesto ovakvog, malo
dežmekastog, očekivala je onog predratnog uglađenog gospodina s

bradom! Mesec dana je Krleža kod njih ostao. Nekuda je preko dana
odlazio i s nekim se vi ao. Niti im je on o tome bilo šta govorio, niti su
đ
se Petrovići preterano interesovali. Razgovarali su, uglavnom,
konvencionalno.
Ponovo su se sreli u Belom dvoru, na dočeku Nove 1946. godine. Po
protokolu, sedeli su za istim stolom. Posle ponoćnih čestitki, grupa

generala podigla je Tita i na ramenima ga pronela kroz salu. A on je
odozgo otpozdravljao prisutnima. Krleža se nasmejao: „Dečaci, dečaci!“
Nova vlast se teško konsolidovala i stalno se morala boriti s bezbroj
prepreka. Nikola Petrović je prisustvovao jednoj sednici partijskog
Politbiroa. Na dnevnom redu bila su pitanja trgovine i snabdevanja. U
jednom trenutku, Ranković je, na poziv ordonansa, izašao i vratio se

kroz nekoliko minuta. „Stari, molim te prekini sastanak. Upravo su me
zvali sa beogradskog aerodroma. Sleteo je neki engleski avion i tu se
našao ministar Šubašić. Mislim da hoće da beži iz zemlje!“ Tito je, po
običaju, bio odlučan: „Sprečiti bekstvo, ako treba i silom! Marko,
preduzmi sve, a mi, drugovi, nastavljamo s diskusijom!“
Nikoli su se često javljali vojvođanski seljaci kod kojih se skrivao za

vreme okupacije, njegovi ratni drugovi, i molili ga da interveniše.
Obavezni otkup žita i stoke doveo ih je do prosjačkog štapa i vezivao im
je omču o vrat. Nije znao šta da preduzme i kako da im pomogne.
Iz najbolje namere, on i njegovi prijatelji hteli su da Jugoslaviji preko
noći izmene lični opis. Da umesto zaostale poljoprivredne zemlje stvore

modernu industrijsku silu sa snažnom teškom industrijom. Više su
ponekad verovali svojim lepim željama nego stvarnim potencijalima.
Jugoslaviju su toliko voleli da su u njenim planinama rodoljubivo

271