Page 275 - Milomir Marić - Deca Komunizma

mržnjom i bolom govorila je kako je čitava njihova porodica morala
ispaštati zbog Filipa Filipovića, „neprijatelja naroda“. Izbačena je sa
studija, brat takođe, tetka Olga Nikolajevna je osam godina provela u

logoru.
Maji je zato izgledalo normalno što se obračunala sa Filipovićevom
zaostavštinom.
„Ali i on je bio nevina žrtva!“, promrmljao je Očak, krijući gorčinu u
sebi.
Pripremajući knjigu o Danilu Srdiću, našem čoveku – generalu

Crvene armije i komandantu korpusa, Očak je razgovarao sa
legendarnim konjičkim maršalom Buđonijem, koji mu je tom prilikom
đ
č
ispri ao kako je posle Oktobarske revolucije, uvre en, išao da se žali
Lenjinu na odluku o ukidanju konjice.
„Znate li vi, druže Buđoni, šta je Engels rekao na račun konjice?“

„Takvog druga ne znam! Nisam ga susretao u Revolucionarnom
vojnom sovjetu, pa nisam čuo ni njegovo mišljenje!“
Bu oni je O aku rekao: „Kako sam samo bio neuk! Kao pomo nik
ć
đ
č
glavnog komandanta Crvene armije, odgovoran za konjicu, tada zaista
nisam znao ko je Engels!“
Osećajući posledice teškog ranjavanja, dr Očak je na kraju rata

otišao na lečenje u Sovjetski Savez. Tu je i ostao, završio studije istorije
na univerzitetu Lomonosov, gde je postao i profesor. Doktorirao je s
temom Jugosloveni u Oktobru. U Jugoslaviju se vratio 1973. godine i od
tada radi kao viši naučni savetnik u Centru za povijesne znanosti
Sveučilišta u Zagrebu. Objavio je malu ličnu biblioteku o našim ljudima
u me unarodnom radni kom i komunisti kom pokretu, koji su, gotovo
č
č
đ
po pravilu, stradali u staljinskim čistkama. Poznate su Očakove
monografije Jugosloveni u Oktobru, Jugoslovenski oktobarci, Vladimir Ćopić,
Braća Cvijić, kao i čitav niz biografskih knjiga o Radetu Končaru, Marku
Oreškoviću, Miroslavu Krleži, Pavlu Gregoriću.
„Moj posao je, u neku ruku, pionirski“, rekao mi je dr Očak. „Svi ti
velikani našeg i međunarodnog radničkog pokreta bili su praktično

proskribovani sve do IX kongresa SKJ 1969. godine, kad ih je Tito u
svom svečanom referatu, govoreći o pola veka naše partije, pomenuo
kao nevine žrtve. Dotle je, manje-više prećutno, na snazi bila
diskvalifikacija iz predratnog Proletera, ponovljena na Petom partijskom
kongresu 1948. godine, po kojoj su to bili elementi ’koji su našoj partiji i

radničkoj klasi nanosili goleme štete u toku niza godina svojim
frakcijskim i grupaškim borbama i vezama sa klasnim neprijateljem’.
I u Sovjetskom Savezu o Ćopiću, Srdiću i drugim oktobarcima

275