Page 276 - Milomir Marić - Deca Komunizma

nisam smeo pisati dok nisu bili rehabilitovani. Morao sam sastaviti čitav
spisak od pedesetak naših Jugoslovena, koje pominjem u knjizi
Jugosloveni u Oktobru, i predati ga Vrhovnom sovjetu. Na osnovu njega

jednog dana su mi javili da su svi rehabilitovani. Kao građanska lica,
niko partijski. Partijski je rehabilitovan Milan Gorkić, posebnom
odlukom CK KPSS, kao bivši generalni sekretar CK KPJ, što je, koliko je
meni poznato, jedinstven slučaj u međunarodnom radničkom pokretu.
O sovjetskim građanima da i ne govorimo. Kamenjev, Zinovjev, Buharin
takođe su samo građanski rehabilitovani. U čistkama je stradalo na

hiljade ili na milione ljudi i ko zna kada bi na koga došao red, pošto su
rehabilitacije u prvo vreme rađene po godištima. I to prvenstveno za one
za koje je neko tražio. Porodica ili ko drugi. Verovatno i dan-danas ima
mnogo Jugoslovena kojima su na snazi ostale neverovatne optužbe i koji
još nisu rehabilitovani. Iz prostog razloga što su na njih svi zaboravili.

Evo, tu skoro, javio mi se iz Pule č ovek kako se kod njega nalazi
rođak po prezimenu Pletikosa. Bog te pita kako su me pronašli!
Međutim, setio sam se da u knjizi Braća Cvijić na pet mesta govorim o
njegovom ocu, koji je završio Komunistički univerzitet nacionalnih
manjina Zapada u Moskvi i nestao. Ostao je njegov sin u Rigi, novinar i
pesnik, koji je izborio njegovu rehabilitaciju. Ili, recimo, stari slovenački

komunista Aleksandar Kobler. Dvadeset godina je proveo u Sibiru,
pojavio se iznenada u Moskvi i zamolio me da mu pomognem nešto oko
stana. Postojala je zakonska odredba po kojoj su svi oni koji su bili
nezakonito hapšeni, suđeni i proganjani automatski dobijali sva
građanska prava, pa i pravo na stan. Čovek nije znao kome da se obrati,

samo je čuo da na Univerzitetu Lomonosov postoji neki Jugosloven koji
piše o takvima.
Davno sam zamislio dosta obimnu temu o našim rukovodećim
ljudima između dva rata u Kominterni, Krestinterni, Profinterni,
Omladinskoj internacionali. Pored njih, postojala je i velika grupa u koju
spadaju, prvo, oni koji su ostali u Sovjetskom Savezu posle Oktobarske
revolucije, kao i polit-emigranti koje je Partija slala. Ili zato što su ovde

bili kompromitovani kod policije, ili da bi pohađali različite
komunističke univerzitete. Postojala je i treća grupa – naši ekonomski
emigranti iz SAD i Kanade, došli da pomognu u izgradnji socijalizma
pod uticajem vesti o pobedi Oktobarske socijalističke revolucije. Mnogi
su ostali tamo do danas, a većina ih je stradala tokom decenija represalija

i čistki.“
„U našoj istoriografiji često se barata brojkama od 800 Jugoslovena i
120 partijskih funkcionera stradalih u Staljinovim čistkama?“

276