Page 205 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 205

– Više mi nije bilo potrebno 1946. godine.
                     • Bili ste dosta različiti od Kardelja, ali ste se uvek dobro slagali?
                     – Bio je vrlo miran čovek. Odličan drug, dobar komunista.

                     • A vi ste upamćeni kao dosta strog čovek „čvrste ruke“?
                     –  Nisam     bio  pristalica   „ vrste   ruke“,    ve ć  samo   za   to  da  svako
                                                     č
               ispunjava svoj posao do kraja i da ga obavlja na vreme.
                     • Iako ste još 1968. napustili sve političke funkcije, za vas se dugo
               govorilo da ste „siva eminencija“ slovenačke politike?
                     – Ma, kakva „siva eminencija“!? Ja samo još moram da radim.

                     • Č im   bi  došao   u  Sloveniju,   Tito  bi  redovno     pitao:  Gde   je  Matija,
               zašto ga nema?
                     –  Kad  sam   izašao   iz  rukovodstva,     nisam   više  hteo  da  se  utrpavam.
               Popit me je nekoliko puta zvao, dok se ne uhoda, ali ja sam odbijao.
                     Tito  me   je  onda  li no  zvao.  Posle   svake   parade   u  Beogradu,    obi no
                                                                                                     č
                                           č
               bi  sedao   u  voz   i  dolazio  u  Sloveniju   u  lov  na  velikog    i  malog  tetreba.
               Dobro je hodao i nismo se vraćali po nekoliko dana.
                     •  Pored č lanova      najužeg    rukovodstva,      Tito  je  imao   i  neke  svoje
               ljude od poverenja, kakvi ste bili vi, Stevo Krajačić, Kopinič?
                     –  To  je  bila  Titova  li na   stvar.  Nikad    ga  nisam    lagao,  niti  mu   se
                                                č
               ulagivao. Razgovarali smo otvoreno.

                     • Jeste li ga kada kritikovali?
                     – Jesam, kad je izbio „slučaj“ Ranković. Na Brdu kod Kranja sam
               mu    rekao:  „Sam    si  kriv.  Uvek   si  govorio:  Neka    to  Marko    reši.  On  je  u
                                                                                  č
               tome    otišao  samo    malo   dalje.“  Kardelj   je  odmah    sko io, č im   sam   rekao
               da  je  Tito  kriv. Č lanovi   slovena kog     rukovodstva      su  se  ponekad    bunili
                                                       č
               što   Tita  vodim     po   ljubljanskim     gostionicama,     a  ne   organizujem      im

               zvanične razgovore. Tito je sam hteo da ide među ljude u Radovnicu,
               Kamnik, ljubljanski hotel Union. Ulazili smo svuda nenajavljeni. Šetali
               smo ulicama, a Tito je najviše voleo da svraća u prodavnice. Kupovao je
               i ono što mu je trebalo i što nije.
                     • O čemu ste razgovarali?
                            č
                     –  Naj eš e   o  Sovjetskom     Savezu.   Ja  sam   bio  malo   oštriji  u  kritici,  a
                                ć
               on   mi  nikad    nije  dao  za  pravo.   Voleo    je  da  kaže:  Preteruješ!   Nije   baš
               tako!
                     Najteže mu je padalo kad su Rusi pokušavali da omalovažavaju
               našu Narodnooslobodilačku borbu. Da nisu pravili te gluposti, ne znam
               kako bi sve ispalo… Tito je uvek poštovao SSSR kao starijeg brata. Ko ne

               poznaje Tita, to može pogrešno protumačiti i teško razumeti. Celog
               života je bio internacionalist, ali je do neke mere priznavao autoritet
               prve zemlje socijalizma. Staljina je smatrao Azijatom koji je uprljao jednu


                                                          205
   200   201   202   203   204   205   206   207   208   209   210