Page 204 - Milomir Marić - Deca Komunizma

neprijatelji. Čitalac, kojem tadašnje prilike nisu poznate, može steći
takav utisak baš na osnovu Zupanove literature. Samo na primeru
nekoliko Zupana ne treba suditi o partizanskoj vojsci. Partizani su živeli

usred neprestanih bojeva, zamornih marševa, bez krova nad glavom,
više gladni nego siti, bliži smrti nego životu. Za neki razvrat nije moglo
biti ni volje, ni moći. Pored toga, osobito u prvim godinama
partizanstva, u jedinicama je vladala gvozdena disciplina. Sa današnjeg
stanovišta, čak previše oštra. Smrtna kazna pretila je borcu koji bi
đ
ć
prekršio moralne norme. Ne bih rekao da je bilo ve e razlike izme u
Slovenije i drugih krajeva, samo se kod nas u poslednje vreme mnogo
piše a drugde manje.
Nesre a našeg pokreta jeste što je teritorijalno bio nekako na rubu
ć
ostalih delova Jugoslavije. Tito nikada nije došao kod nas. Duže vreme
đ
me u nama je bio samo Kardelj, kao č lan Vrhovnog štaba i CK KPJ.
Poslali su nam Arsu Jovanovića, s kojim nisu znali šta da rade u
Vrhovnom štabu. Posle je došao, zakratko, Lola Ribar i s njim smo lepo
sara ivali. Tada smo, s tri naše brigade, zajedno išli na teritoriju
đ
Hrvatske, u Žumberak.
Nažalost, zbog nepoznavanja položaja mnogi, čak i visoki oficiri, ni
danas ne priznaju da je u Sloveniji bilo neke ozbiljne partizanske borbe.

Pojedine generale sam morao da vodim u muzej, inače mi ne bi verovali!
• Poslednju ratnu godinu bili ste načelnik Ozne za Sloveniju. Tu su
vođene završne operacije i tu su se skupljali svi mogući neprijatelji koji su,
glavom bez obzira, bežali prema Zapadu? Priča se da su čitave njihove divizije
streljane u Sloveniji krajem rata.
ć
– Znam da su streljane ustaše, nešto č etnika i nedi evaca, ali da su
to bile čitave divizije, to ne znam. Ne mogu reći ni da je bilo to masovno.

Znam samo da nije streljan niko mlađi od sedamnaest godina, makar bio
kriv. To je bila direktiva Tita i dobro se sećam da mi je to sam naredio.
• Kao šef Ozne sigurno ste imali tada dosta posla. Da li se se ate
ć
kakvih naročitih događaja?
– Najveća akcija je bila u Koruškoj, gde se još vodio rat. Tamo je bila
koncentracija ustaša i Nemaca. Bilo ih je nekoliko hiljada. Tada je i naših

mnogo palo, puno, previše. Malo su krivi Englezi i Amerikanci, koji nam
nisu hteli dati tenkova.
• Da li se sećate neke konkretne akcije za vreme oslobođenja?
– To su bile samo male akcije, teren smo brzo očistili. Nešto je bilo u
Prekomurju i nešto na Pohorju, ali tu su bile samo grupice. Nije bilo kao

u Srbiji. Posle oslobođenja, na teren sam uvek išao bez oružja.
• Kada ste odložili oružje?

204