Page 200 - Milomir Marić - Deca Komunizma

– Uglavnom, Gorkićeva telesna i horska pratnja. Više u njegovoj
ličnoj službi, nego u službi jugoslovenske radničke klase. Crnogorac
Adolf Muk ne samo da je bio glup i izdajnik nego, prosto rečeno, budala.

Za Hudomalja to ne mogu da kažem. Sve dok nije napustio Zagorje i
staklarski zanat slovio je kao bistar, sposoban i predan komunista.
• Kominterna ih je sve pogospodila?
– Postajali su bezobzirni i bezosećajni. Hodali su elegantno po
svetu, protiv čega nisam imao ništa protiv. Moralo se zbog konspiracije i
policije.

• Izgleda da im je prijala ta manekenska konspiracija?
– Nekim sasvim sigurno.
Nisam mogao da razumem i duboko me je vre alo što niko nije
đ
pokazivao ni najmanji interes za stvarno stanje i težak život radnika. Ceo
partijski rad svodio se na stroge, bespogovorne direktive i često

bezrazložne štrajkove i demonstracije. Bili smo nekakvi njihovi
obezglavljeni jurišni odredi. Trebalo je da im, uz stravične žrtve,
izborimo što viši položaj na partijskoj hijerarhiji i u Kominterni. Ni
najmanje im nije bilo važno imamo li da prehranimo porodicu, niti kako
rade i da li uopšte postoje osnovne partijske organizacije.
U svojim izveštajima veoma su voleli da naduvavaju stvari. Kardelj

je to posle proveravao u Kominterni. Par štrajkača, za njih je bilo sasvim
dovoljno da napišu da su cela fabrika ili ceo grad štrajkovali. Desetak
demonstranata bez problema su pretvarali u stotine i hiljade. Sudeći po
izveštajima instruktora, Partija je neprekidno sjajno radila.
• Vaš napad na rukovodstvo protumačen je nedostatkom
marksističkog obrazovanja i po kazni su vas poslali na stručno

usavršavanje u Lenjinsku školu u Moskvu?
– Nadali su se da ću ispraviti svoje poglede i naučiti da pravilno
č
gledam malo pognute glave. U Be u, na sednici CK opet su svi udarili
na mene. Prisutni Hudomalj, Horvatin, Gržetić, Stane Krašovec, punih
šest sati su nabrajali moje greške, da bi mi na kraju rekli da sam
slobodan i mogu da idem.

U stanu u kome sam bio privremeno smešten dve-tri sedmice nije
bilo nikoga. Najzad je došao Hudomalj i pozvao me da malo prošetamo.
Odmah je prešao na stvar: „Ti si budala! Priznaješ li?“ Odgovorio sam
smerno: „Priznajem! I nimalo se ne razumem u tu vašu veliku politiku.“
Peglao me je gore-dole ceo dan po Beču. Kad smo seli, u kafani mi je

č
ispri ao kako su u CK dugo raspravljali da li da me šalju u školu ili ne.
Najopasnije im se, ipak, učinilo da me vrate u Sloveniju. Plašili su se da
ću ih još više napadati i podbunjivati radnike protiv rukovodstva. Nisam

200