Page 201 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 201

bio pouzdan ni za kakav rad u Moskvi, pošto ni tamo garantovano ne
                                       č
               bih ć utao.     Zaklju ili    su   da   je   jedino   rešenje    da   me    pošalju     na
               doškolovanje.

                     • Kakav je bio vaš prvi susret sa prvom zemljom socijalizma?
                     – Sve moje iluzije srušile su se odmah kao kule od karata. Osećao
               sam se veoma loše. U Moskvi sam se konačno probudio. I ranije sam po
               novinama čitao različite antisovjetske tekstove, ali to su bile buržoaske
               novine.     Moralo    je  da   pro e    dosta    vremena      da   bih   se  usudio     da
                                                   đ
               poverujem kako je i u toj propagandi klasnog neprijatelja bilo istine.

                     Sama Moskva me je deprimirala. Prenerazio sam se zbog
               prljavštine. Ljudi su vršili nuždu na ulazima zgrada. A toliko sam
               verovao da je socijalizam čist. Bolelo me je što je kapitalistički Beč                 bio
               mnogo čistiji.
                     • Kad ste saznali za moskovske procese i progone u Sibir?

                     – Vrlo brzo sam izgubio veru u Staljina.
                     • Jeste li smeli da nekome poverite to svoje privatno otkriće?
                     – Nisam.
                     Jedan Beograđanin, metalski radnik, revoltirano je psovao da nema
               nikakvog smisla boriti se, gladovati, biti mučen i zatvaran, za malo
               drukčije obojenu tamnicu, kakva je ova u Sovjetskom Savezu. Po srpski,

               sve je poslao u… Nismo mogli da ga ućutkamo, iako smo mu pokazivali
               da  nas   sigurno   prisluškuju.    U  hodniku    sam   mu   rekao:   Ako   misliš  da  se
               živ  vratiš   u  svoju  Srbiju, ć uti  bar   u  sobi.  Na  ulici  mi  pri aj  šta  ho eš!
                                                                                                     ć
                                                                                         č
               Ubrzo     je  bez  traga   nestao   i  otišao  sam    kod   sekretara    našeg    sektora
               Božidara Maslarića da pitam šta je sa čovekom. „Ma, ćuti!“, dreknuo je
               na mene još s vrata. „Ne pravi mi sad i ti probleme. Ni ove postojeće ne

               znam kako da rešim.“
                     „Dobro, da li smemo da znamo gde je naš drug?…“
                     • Na ulici i po parkovima međusobno niste krili svoju razočaranost
               u sovjetsku stvarnost?
                     – Nisam bio razočaran u teoriju socijalizma, već                  samo u njeno
               praktično iskrivljavanje. A bilo je drugova koji su se iz Moskve vraćali

               potpuno razočarani u sam socijalizam i komunizam.
                     • Da li su, iz karijerističkih pobuda, Jugosloveni potkazivali jedni
               druge u Moskvi? Pogotovo što je, po preslikanom ruskom obrascu,
               postojao otvoreni sukob između „starih“ i „novih“ komunista?
                     – Ne bih rekao. Evo, Filip Filipović je, recimo, bio sjajan čovek, ali se

               mnogo plašio Rusa. Predavao je isključivo iz knjige. Nije govorio
                                      č
               nijednu     svoju   re ,  iako   je  važio    za  jednog    od   naših    najpametnijih
               komunista.     Kad   bi  dolazio   na  predavanje,    pitao   je  do  koje  smo  stranice


                                                          201
   196   197   198   199   200   201   202   203   204   205   206