Page 144 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 144

„Majka je mirno rekla: ’Jeste, tražio te Mustafa Golubić!’ ’Ma kakav
               Mustafa,    on  je  poginuo    u  Španiji!’  Pošto  smo    ga  tako  lako  ’provalili’,  u
                                                                    č
               dogovoru      s  Mustafom,     znali   smo   od   po etka    ko  je,  ali  smo  ga   zvali
               onako    kako    mu   je  ime   trenutno    bilo  na  legitimaciji.   U itelj  iz  Bosne,
                                                                                       č
               razveden od neke oštrokonđe, Luka Ðerić. Prezimena je često menjao.
               Bio je Samardžić, Radulović, Tamindžić, Domandžić, Lukić. Sin (Čeda
               Popović) pripao je prilikom razvoda njemu. Imao je otpusnu listu kao
               nervno oboleo. Ujak ga je na početku smestio kod dr Dušana Kusovca, u
               Kumanovskoj ulici. Međutim, pošto je policija pratila njegovog brata

               Labuda, to nije bilo zgodno. Prešao je kod Miladina Kamarića,
               električara na Centrali. Kuća je izlazila na Bistričku i Cvijićevu ulicu.
               Tamo     sam   na  nekoj   slavi  bila  s  majkom     Dragicom     i  ujakom    Vladom.
               Neki rođak domaćina stalno je Mustafi nazdravljao i iz toga se moglo
               naslutiti   da   o  njemu    nešto   zna.   Vlada    je  preko   ’veze’   proverio    kod

               partijskog ’informatora’ Janka Jankovića u Specijalnoj policiji, i, zaista,
               na već zaključenom kartonu: ’Mustafa Golubić, poginuo 1937. u Španiji’,
               stajao je svež, veliki znak pitanja.
                     Svima    je  bila  sumnjiva   Mustafina    trezvenost    i  razboritost,  ali  on  se
               nije dao zbuniti“, nastavlja Dobrila Ðukić. „Iz čista mira je ženu pored
               sebe pitao: ’Gospođo, šta radite ovih dana?’ ’Kiselim kupus!’ ’A jeste li

               ukiselili krompir?’ Niko više nije mogao da je razuveri da nije lud. Kod
               nas   je  dolazio  subotom,    da  se  okupa,    i  nedeljom,   na  ru ak.  Bio  je  malo
                                                                                     č
               olabavio       konspirativnu        oštricu     revolucionara.       Isuviše     je    bio
               prepoznatljiv. Neki školski drug ga je zaustavio na ulici: ’Jeste li vi
                                   ć
               Mustafa     Golubi ?’,   a  on  se  kao  našao    u č udu:   ’Interesantno,    još  su  mi
               neki rekli da ličim na tog Golubovića!’ Imao je veliku ljubav iz bečkih,

               dvadesetih godina – Korneliju Runjanin, koja je radila kao stomatolog u
               Uredu (specijalistička klinika), pored železničke stanice. Pošto-poto je
               hteo da je vidi. Kad bi išao ’na vezu’, dr Kusovac bi, radi maskiranja,
               stavljao   i  mene   u  auto.  Nas   troje  smo   tako  išli  na  igranke  kod   Cvetka.
               Mustafa bi mi uvek pripretio: ’Ima ljubazno da tamo igraš sa radnicima,
               dok mi ne stigne veza. Ako dođe policija, ti si tu sa rođakom, a mene ne

               poznaješ!’    Ostajali  smo    tu  još  po  pola  sata,  kad  bi  on  s  nekim   odlazio.
               Kod nas su na ručkove dolazili zajednički Vladini i njegovi prijatelji.
               ’Republikanac’ Jaša Prodanović i drugi. Mustafa bi obično počinjao tako
               što će mene da uda za Čedu, koji mi je stvarno pisao nežna ljubavna
               pisma i poklonio mi za uspomenu značku kongresa Komunističke

               internacionale u Moskvi. Bila sam studentkinja tek prve godine prava.
               Č inilo  mi  se  da  je  mnogo    stariji  od  mene.   Volela   sam   jednog   vršnjaka.
               Posle me je Mustafa zavitlavao da će iz inata sve tri Kamarićeve kćerke


                                                          144
   139   140   141   142   143   144   145   146   147   148   149