Page 143 - Milomir Marić - Deca Komunizma

žuči), tražio je da dođe u Beograd na lečenje. Sredio je da je prime prvo u
Sanatorijum Živković, a posle na kliniku kod dr Bote Popovića, sina nekog
„crnorukca“. Operacija, ipak, nije bila potrebna. Majka se bila prepala

kad je jednog jutra doktor Popovi ć malo zaostao u viziti i došapnuo joj:
č
„Sino ć sam ve erao sa vašim bratom!“ Pošto je otpuštena s klinike,
odveli smo je u stan Višnjevca. Mujka se s njom povukao u jednu od
soba i dugo su nešto nasamo razgovarali. Onda je mog brata pitao zna li
pesmu Stari Vujadin. Kad mu je izdeklamovao, rekao je: „To sam ja!
ć
Tako ć u se držati ako policiji padnem šaka. Ne u odati druga
nijednoga!“
Golubićev pratilac Bata (Čeda) bio je sin profesora fizike na
Beogradskom univerzitetu Milorada Popovića. Trebalo je da na katedri
nasledi oca. U Pariz je otišao da doktorira. Upoznao se sa Mustafom i
č
njime bio prosto op injen. Oduševljeno mu se stavio u službu kao
sekretar. Prema rečima njegove sestre Vukosave, supruge Apisovog
sestrića Milana Živanovića, porodica je to primila poput najveće nesreće,
pošto je Mustafa „i Apisu došao glave“: „Stalno mi je Čeda govorio da i
ja moram postati crvena. On ć e mi doneti crvenu zastavu, da je nosim
kroz Beograd. Posle povratka iz Pariza, zaposlio se kao profesor u
srednjotehničkoj školi. Tek da nešto radi i ne bude sumnjiv! Inače,

ć
dešavalo se da doleti kod mene i kaže: ’Ja no as moram da č uvam
pančevački most!’ ’Jao, Čedice, nemoj novo odelo da obučeš, sigurno ćeš
se tamo isprljati!’“
Milan Živanović je verovatno bio prvi čovek kome se Golubić
obratio po dolasku u Beograd. Zamolio ga je da ode u sovjetsku
ambasadu i zakaže mu sastanak sa vojnim atašeom u Tašmajdanskom

parku.
Kontakt sa „crnorukcima“, pukovnikom Vladimirom Tucovićem i
potpukovnikom Božinom Simićem, Golubić nikada nije prekidao. Ni
tokom dve decenije odsustva i stranstvovanja iz zemlje.
Sa književnikom Dragišom Vasi em Mustafa se rano povezao i tu
ć
đ
vezu je tako e stalno održavao. Č ak je i generalni sekretar KPJ Milan
Gorkić, po nalogu Kominterne, pregovarao sa vođama Srpskog
kulturnog kluba Vasi em i Slobodanom Jovanovi em, što mu je,
ć
ć
naravno, kad je uhapšen uzeto kao „špijunska aktivnost u korist
jugoslovenske kraljevske policije“. Vasić je bio blizak „crnorukcima“ i
napisao je s mnogo simpatija knjigu 1903. – Majski prevrat.

Tucovićeva sestričina Dobrila Ðukić zapamtila je kako je jednog
dana, u jesen 1939. godine, Vlada s vrata pitao da li ga je tražio neki
Bosanac:

143