Page 139 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 139

ć
               zemlju    pošalje č oveka     kod   Uvali eve     žene   i  traži  od  nje  da  ona   kod
               kraljevog namesnika, Uvalićevog rođaka dr Radenka Stankovića,
               izdejstvuje da se iz zatvora pusti Adolf Muk (organizator neuspelog

               masovnog odlaska naših dobrovoljaca brodom u Španiju), u zamenu za
               povratak Uvalića kući! Naravno, sam Uvalić je bio protiv te kombinacije,
               iako je po partijskom zadatku pisao ocu da interveniše za spasavanje
               Muka.
                     Posle povratka iz Španije, dr Radivoje Uvalić je izabran za sekretara
               naše studentske omladine u Parizu. Golubić               ga je podsticao da pokuša

               da održi taj položaj. Nije uspeo, mada je Uvalić, uprkos anatemi koju je
               na njega bacilo rukovodstvo KPJ, za sebe stalno vezivao grupu
               studenata. Svi su oni gledali kao ćurad u jaje kad im je Mustafa Golubić
                                               č
               po   pariskim    kafeima     pri ao   kako   kod   Staljina   odlazi   kad   god   mu   se
               prohte i kako su vrlo bliski prijatelji. Mirka Besarovića, koji je izrazio

               blagu rezervu da je takva počast dostižna za jednog našeg čoveka, napali
               su kao da je opsovao boga. Iz tog društva Mustafa je za svog stalnog
               pratioca odabrao doktoranta fizike Čedu Popovića.
                     Verovatno po nekoj direktivi Golubića, ti mladići su se jedne nedelje
               „taksijem“ uputili na konspirativni izlet u poznato umetničko naselje
               Barbizon, u okolini Pariza. Išli su od kuće do kuće, sve dok nisu stigli do

               vile u kojoj je godinu-dve ranije stanovao Lav Trocki. Mirko Besarović je
               zapamtio da su se ispred nje grupno fotografisali, ali mu nije poznato šta
               su tražili Uvalić i Kruševac i zašto su insistirali da baš tu dođu.
                     „Ako ne bude rata, ti ćeš na jesen doći kod mene u Pariz!“, rekao je
               na rastanku Mustafa Golubić svom sestriću Ademu Kapetanoviću.
                     Drugu polovinu jula 1939. Adem je sa studentskom ekskurzijom

               proveo na proslavi 150. godišnjice Francuske revolucije. Studirao je
               agronomiju i stanovao u beogradskom Gajretu „Osman Ðikić“, u
               Dalmatinskoj ulici. Tokom godine davali su priredbe za građanstvo,
               skupili novac, još nešto dodali i otputovali vozom u Pariz.
                     On je odmalena slušao priče o ujaku, koji je zašao u komunističke
               vode, putuje svetom, diže ustanke i sklanja se pred svim policijama

               sveta,   koje   ga  udruženo      gone.   S  vremena      na  vreme,    u Č   apljinu   su
               dolazili nekadašnji „crnorukci“ Vlada Tucović i Božin Simić i Mustafinoj
               majci Nuri davali su neke sitnice. Čibuk za duvan, džemper, šta slično,
               ili 5.000 dinara u gotovom. Jedanput se Tucović                 pojavio u luksuznom
               automobilu, na kome se vijorila jugoslovenska zastava. Raspitivali su se

               kako    je  starica  i  od  sina  joj  prenosili  pozdrave.     Beogradska č aršija      je
               verovala da je Mustafa u Španiji. Drug iz komitskih vremena Milan
               Kurilić    kleo se familiji Golubić         kako je u nekim novinama video


                                                          139
   134   135   136   137   138   139   140   141   142   143   144