Page 137 - Milomir Marić - Deca Komunizma

ć
ć
Stevan Dedijer je pozvao obu ara Miloša Č elovi a iz Akrona, u
Ohaju, i zamolio ga da skloni „jednog našeg“ za neko vreme. Iste večeri
po Mustafu i Stevu je svojim fordom došao jedan rudar, s kojim su se

kroz snežnu oluju probili do Čelovićeve farme. Posle dve nedelje,
Mustafa je Stevu zvao telefonom u redakciju Slobodne reči: „Dođi večeras
da me voziš odavde.“ U Pitsburgu je rekao: „Idemo vozom u Njujork.“
A pošto su kupili dve karte za spavaća kola: „Idi napred i pravi se da me
ne poznaješ.“ Ulaze i u vagon, Steva je primetio jednog starca kako se,
ć
hramljući, vuče ka vozu. Jedva je u njemu prepoznao Mustafu Golubića.

U Njujorku su se smestili u stanu koji im je na raspolaganje stavio
Ðor e Runjevac, Mustafin zemljak iz Stoca. Dedijer je shvatio da
đ
Runjevac odranije preko Mustafe radi poverljive stvari za NKVD ili
sovjetsku vojnu službu GRU.
Mesec dana je Dedijer Golubiću pomagao da ilegalno otputuje iz

Amerike i prevodio mu šta piše o nestanku onog Kranca ili Kunca.
„Naši dugi razgovori vodili su se o svim mogu im temama, od
ć
knjiga Marksa, Engelsa, Lenjina, do žena i hrane“, zapamtio je Dedijer.
„Tada sam imao dvadeset šest godina i svakog dana sam išao da
nabavljam retka jela i pića. Mujaga je naročito voleo da sir gorgonzolu
zaliva konjakom Martel. Učio me je kako se kuva bamija s belim lukom.

Njegovim pričama o ženama i kako se prema njima treba ophoditi nikad
nije bilo kraja. Hteo je da me izleči od stidljivosti: ’Tu ne treba puno reči.
Pogledaj joj pravo u oči i priđi.’ Pričao mi je da je, dok ga je beogradska
policija 1922. ganjala, a ministar unutrašnjih poslova Voja Janjić davao
izjave o lovu na komuniste, on sve vreme bio u njegovoj kući. Za novog
sekretara KPJ Josipa Broza rekao je kako je čuo da je neobično hrabar

č
č ovek, koji je jednom, opkoljen u nekom stanu u Zagrebu, sko io kroz
prozor i ispred nosa pobegao policiji. Pitao me je da li možda znam šta je
s njegovim drugom Pavlom Bastajićem, koji je zajedno s njim sarađivao
u likvidaciji ’trockista’. Po jednoj varijanti, pasoš je Mujagi trebalo da da
naš konzul Radoje Janković, nekadašnji ’crnorukac’ i Mujagin prijatelj,
koga sam ja žestoko napadao u novinama zbog antikomunizma.

Govorio je: ’Idi do Radoja, primiće te. Reci mu da sam te ja poslao da mi
da pasoš.’ Ja sam Mustafi onda našao drugu vezu preko moje prijateljice,
ć
č
č
igra ice u no nom klubu. Jedno ve e se javila: ’Sutra neka tvoj prijatelj
ć
č eka na Šestoj aveniji kod izlaza iz metroa i neka drži buket cve a u
jednoj, a praznu vazu u drugoj ruci.’ Na rastanku smo se Mujaga i ja
izljubili. Otišao je. Ne znam kojim putem i da li uz moju pomoć! Posle tri
nedelje dobio sam, kako smo se dogovorili, kartu iz Pariza: ’Sretno
stigla. Misli na tebe. Meri Denijeli.’“

137