Page 134 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 134

ć
                                                         č
               lokala.   Tek   bi  seli  za  sto,  poru ili   pi e,   a  Mustafa    bi  mu    šapnuo    –
               pogledaj onaj par za onim stolom – i bacio pogled prema prilično
               udaljenom uglu kafane, u kome se bio šćućurio jedan mladi zaljubljeni

               par. „Onaj muškarac me prati“, rekao je Mustafa grubo. Ustao bi naglo
               od   stola  i  izjurio  napolje. Č olakovi  ć  bi  ga  jedva  stizao.  Sedali  su  u  prvi
               taksi, zatim se prebacili u metro, vozili se, ćuteći, u raznim pravcima.
               Najzad se iskrcali u nekom pustom kraju Pariza i seli u kafanu. Mustafa
                                                                                  č
               je  zverao   oko   sebe  uko enim      pogledom,     a  onda,   ne im   umiren,    rekao:
                                             č
                                   č
                                                            ć
               „Sad   smo   kona no     sami.“ Č olakovi u      bi  sve  to  bilo  možda   i  smešno   da
               mu   nije  sinulo:  to  on  pati  od  manije   gonjenja.   Mustafa    mu   se  hvalio,  da
               je, zahvaljujući životinjskoj intuiciji, u stanju da u svakom bezazlenom
               prolazniku nanjuši agenta i izbegne hapšenje. Kako se godinama bavio
               opasnim poslom, obazrivost je očigledno prerasla u bolesnu opsesiju da
               ga neprekidno neko goni.

                     Čolaković je ponovo sreo Golubića na najneočekivanijem mestu. Sa
               suprugom       Milicom,     svratio   je  u   Luvr   da   pogledaju      neke   slike.  U
               centralnoj, velikoj sali stajao je Mustafa, s katalogom u ruci. Izdavao se
               za profesora istorije umetnosti, na studijskom boravku u Parizu. Na
               svom stolu, u hotelu, obavezno je držao po nekoliko knjiga iz te oblasti i
               s vremena na vreme odlazio u muzeje, kupovao kataloge i ulaznice,

               namerno ih raspoređujući po stolu, da ih vidi sobarica, koja je po pravilu
               sarađivala s policijom.
                     U Pariz je Golubić stigao iz Amerike.
                     Od svih Mustafinih podviga s druge strane Atlantika najpoznatiji je
               onaj o kome se praktično ništa ne zna i o kome se najviše govori. Sumnja
               se da je imao izvesnu ulogu u ubistvu drugog čoveka Oktobarske

               revolucije – Lava Trockog.
                     Razume     se,  Mustafa    o  tome   nikom    ništa   nije  govorio,   osim   što  je
               svom sestriću pomenuo da mu je najteži trenutak u životu bio
               prebacivanje     iz  Meksika     u  SAD.   Pored    toga,  žena   slavnog    meksi kog
                                                                                                    č
               slikara Rivere Frida Kalo dala je neverovatnu izjavu za beogradsku
               televiziju, koja zbog haotične formulacije nikad nije emitovana, ali koja

               prilično može da rasvetli boravak Mustafe Golubića u Meksiku. Od reči
               do   re i,  Frida  Kalo  je  izjavila  kako  zna   dobro   predsednika      Tita:  „On   je
                      č
               Bosanac (?) i pre rata je poslom dolazio u Meksiko. Postali smo vrlo
               bliski. Više nego prijatelji. Nekad je govorio da moj muž sme, a nekad da
               ne sme da zna da je on tu.“

                     Mustafa    Golubi   ć  nije  jedini  Bosanac  na  svetu,  ali  ovaj  u  Meksiku    je
               najverovatnije bio.
                     Uostalom, „drugi osumnjičeni“ za koga se dugo govorilo da je


                                                          134
   129   130   131   132   133   134   135   136   137   138   139