Page 97 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakse bi se
podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvare i
zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano.

8.

"Moj Boze, ja nemam nikoga
osim tebe i brata mojega."

(Iz Kur'ana)

Trazio sam Hasana, poslije, nekoliko puta, uzalud. Trazio ga je i njegov momak, onaj stariji, i
saznao da je u zatvoru, s drugovima. Izašli su sinoc iz kuce oko ponoci, i u Frenk-mahali
izmlatili neke mladice, teško da su i jednome ledja ostala citava, a mladici su krivi, napali su
prvi, i sad mladicima privijaju mokre krpe na uboje, a oni leze u zatvoru. Tako se uvijek
svršava šenlucenje, zatvore ih i kad nisu krivi, pa ih puste kad plate, a oni se ne sjecaju jesu li
krivi, a obicno jesu. Pustice ih i sad, samo traze mnogo, jer su uboji teški, a mladici iz dobrih
porodica, ali Hasan ne da toliko, vice da mu je zao sto nije tukao jace, i ucinice to kad izadje,
jer takve kopiladi i takvih bezobraznika više nema. Ali on, momak, odnijece pare, nije Hasanu
do para vec do inada, ali kakav je to inad lezati u zatvoru. Nisu doduše u zindanu ni u
podrumima, vec onako, u nekoj sobi, ali opet, napolju sunce a tamo mracno, mucno je i sat
provesti, ako se ne mora, a kamoli više.

Reci ce mu da sam ga trazio, i da odmah dodje do mene, cim se presvuce i okupa, jer
zapeksini i zaušljivi h a lj i n k u svaki put, pa se mora skidati na avliji, da ne unese u kucu
kakvu poganu baju. A ja da budem u tekiji, ako mi je vazno, da se ne trazimo ko dvije budale,
a ako nije vazno, onda svejedno, pa kad se nadjemo. A moze biti da je i bolje da Hasan malo
odspava, jer nije trenuo od juce ujutro, iako moze da ne spava po tri dana i tri noci, a moze i
da spava isto toliko, samo ga probudiš da štogod pojede, onako u neznani, pa opet nastavi, ko
zivince, Boze oprosti. Dzaba, takvog majka jos nije rodila!

Nisam ga trazio bez razloga, niti sam zelio da me utjesi, ili ohrabri. Ne znam kako mi je došla
ta misao, zapravo i nije moja vec Hasanova, a ja sam je primio kao svoju, i htio ga nagovoriti
da je izvršimo. Rekao sam je Kara-Zaimu, a povukao se kad nije pristao, ali cini mi se da se
javila ranije, kad sam vidio kako se gasi muftijino lice, kako je uzaludno sve što cinim i
govorim. Treba oteti Haruna, treba platiti cuvarima da pobjegne, treba ga poslati u drugu
zemlju, da ga više nikad ne vide. Samo tako ce se osloboditi tvrdjavskih podruma: moje
sramotno kreveljenje nece mu pomoci. S Hasanom i Ishakom sve bi bilo moguce. Sa Ishakom
sve bi bilo moguce. Mozda Hasan zna gdje se sakrio, a Ishak bi pristao, sigurno. Ishak ne
boluje od sjecanja, kao Kara-Zaim, njega ne zaustavljaju uspomene.

Ohrabrila me misao na tog buntovnika, obuzela me neodoljiva potreba da se krecem, da nešto
cinim, osjecao sam zdrav nemir i uzbudjenje: sve je moguce, sve je na domak ruke, samo se
covjek ne smije predati. Teško je dok se ne odluciš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne,
sve teškoce nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlucnog, kad pobijediš svoju
malodušnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet više nije skucen ni pun prijetnji.
Smišljao sam smjele podvige, otkrivajuci ne jednu mogucnost za pravu hrabrost, pripremao
lukavstva kojima nece odoljeti ni najveca opreznost, uzbudjen i pokrenut sve više što sam
sigurnije osjecao u dubini srca, u teško dostupnim vijugama mozga, da je sve to prazna mašta.