Page 95 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Nisi mnogo mudar, nisi mnogo ni rjecit, moj dobri Zaime. Da, dopao sam mu se, veoma,
otisao je jedva disuci, a mucenje nastavljamo sutra.

Zaim gleda u mene zbunjeno, trazi rijeci.

- Pa evo, htio bih da te zamolim.

Gleda li i on u moje lice da li se gasi od njegovih rijeci? Hrabrim ga, bez volje, sjecajuci se:

- Reci, Kara-Zaime. Slobodno. Nesto te muci.

Tako je trebalo onaj da kaze meni, malocas.

- Pa, nista me ne muci. Ali ovdje ne znaju ko sam, misle da sam ovako sipljiv i nikakav
oduvijek. Ne kazem za muftiju, vec za druge.

- Da li ti se nesto desilo?

- Nista mi se nije desilo. Kazu da nisam vise za sluzbu.

- Otpustaju te?

- Znaci, otpustaju me. Pa mislim, ako bi mogao da kazes muftiji, da me ostavi. Nisam vise za
vojsku, ali da vrata cuvam, to mogu bolje od drugih. Primam sto grosa godisnje...

- Muftija prima dvanaest hiljada.

- Drugo je muftija. I velim, ako je mnogo sto grosa, neka bude manje, neka bude osamdeset.
Neka bude i sedamdeset. Znaci, sedamdeset na godinu, zar je to mnogo? Eto, to sam htio.

Pa, obicno nije mnogo sedamdeset grosa na godinu. Znaci, neces se ugojiti od tih sedamdeset
grosa, moj Zaime, koji si grdno pogrijesio sto nisi umro na vrijeme. Ali, oprosti sto ne mogu
da te zalim, dugo sam se rvao s karanðolozom i sav sam razglobljen, nijedna kost mi nije na
svome mjestu.

- Nisi za vojsku, - rekao sam nista ne misleci - ali pusku mozes da nosis. Jatagan mozes da
nosis. Koliko bi trazio da oslobodimo jednog nevinog covjeka. Zatvoren je na pravdi bozijoj,
nista nije kriv. Da li bi pristao za sto grosa?

Zbunio se.

- Ne znam da li me ispitujes, ili govoris o necemu sto moze biti.

- Odgovori mi.

- Nije lako odgovoriti. Dok sam bio pravi Kara-Zaim, ne bih uzeo nista. A sad, ako je stvar
postena...

Sto grosa?