Page 101 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Zašto?
- Zar ništa nisi saznao?
- Nisam.
- Onda ja moram da ti kazem.

Po mutnom glasu, po muci prisiljavanja da mi gleda u lice, po nemirnim rukama sto su se
neprestano skrivale u duboke dzepove i opet se izvlacile, po svemu što kod njega nisam vidio
pa je izgledao kao drugi covjek, po strahu što me obuzeo, znao sam da je teško ono što ima da
mi kaze.

Upitao sam, zureci da se utopim u crnu vodu:

- Za brata?
- Jest, za brata.
- Je li ziv?
- Ubijen. Prije tri dana.

Ništa više nije mogao da kaze, niti sam ga pitao. Pogledao sam u njega: plakao je iskrivljenih
usta, strahovito ruzan. Znam da sam to zapazio, i znam da sam se cudio što place. Ja nisam
plakao. Nije mi cak bilo ni teško. Ono što je rekao planulo je kao osljepljujuci bljesak, a onda
je nastao mir.

Voda je zuborila spokojno.
Cuo sam pticu u granju.
Eto, svršeno je, mislio sam.
Osjetio sam olakšanje; svršeno je.
- Tako - rekao sam - znaci, tako. Iznad vode na kojoj blješti zlatno sunce.
- Smiri se - govorio je hafiz Muhamed uzasnut, misleci da sam poremetio umom. - Smiri se.
Molicemo se Bogu za njega.
- Da. Jedino to mozemo.

Nisam osjecao cak ni bol. Kao da se nesto otkinulo u meni i sad ga nema, to je sve.
Sasvim je neobicno što ga nema, sasvim nevjerovatno, sasvim nemoguce, ali je više boljelo
dok je bilo.
Došao je i Mustafa, sigurno mu je hafiz Muhamed objasnio moju nesrecu, donio je nešto u
sahanu, sav razmekšan, još trapaviji nego obicno.
- Treba da jedeš - nudio me, nastojeci da ne vice. - Od juce nisi ništa okusio.

Stavio je preda me, kao lijek, kao znak svoje njeznosti, jeo sam, ne znam šta, njih dvojica su
gledali, jedan pored mene, jedan preda mnom, kao nesigurna straza od tuge.
I tada, izmedju dva zalogaja, otkinuti dio poceo je da boli.
Prestao sam da jedem, zapanjen, i polako, polako ustao.

- Kuda ceš? - upitao je hafiz Muhamed.
- Ne znam. Ne znam kuda cu.
- Nemoj nikuda da ideš. Nemoj sad. Ostani sa mnom.
- Ne mogu da ostanem.
- Idi u svoju sobu. Placi, ako mozeš.
- Ne mogu da placem.