Page 91 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 91
dopadanje i odvratnost. Zato sam vodio svoju usplahirenu misao prema sjenkama i
osvjetljenjima na njegovu licu, radujuci se tom putokazu, jer, moglo je i njega da ne bude.
Sve je na njemu govorilo: iznenadi me, probudi me, zagrij me, i ja sam ga iznenaðivao, budio,
zagrijavao, vodeci ocajnicku bitku da odrzim na zivotu samrtnika, stalno na granici strave da
necu uspjeti, a sva mi je nada u njemu. Izvrnuo sam duh naopako, groznicavo kopao po
zakutcima da pronaðem ðavolske brabonjke u sebi, borio se sa mrtvacem da ne bude jos
jedan, i na trenutak odahnuo tek kad je sjeo, sa nesto zanimanja i zivosti na mlohavomlicu, te
su i mome nadanju porasla krilca.
- Imam brata - bulaznio sam ne znajuci da li je i to dovoljno. - Ali ako ne pozurim da ti
kazem, mogao bih reci da sam ga imao, a imam i imao sam isto je sto imam i nemam. A moze
da odluci sijev necije zle ili dobre volje. Brat mi je, ne zato sto sam ga htio, jer da sam ga htio
ja bih ga pravio, i onda mi ne bi bio brat, a ne znam ni da li ga je moj otac htio, ali kad se
spario s mojom majkom, kad je kaplja mutne vode usla u rodiljku, iz tog zadovoljstva za njih,
iz tog niceg za mene, izrasla je veza i obaveza sto se zove sin i brat. Bio zeljena utjeha ili
uobicajena nevolja, Bog ga vezuje uz nas bez naseg pitanja, uskracujuci nam sva njegova
zadovoljstva a opterecujuci nas svim njegovim nevoljama i nesrecama, a kao sto zna tvoja
uzvisena pamet, nesrece su mnogo cesce nego zadovoljstva, pa bismo mogli reci da je brat
nesreca koju nam Bog salje, i zato je primamo kao boziju volju i odreðenje, zahvaljujuci mu
na svemu. Tako, eto, zahvaljujem Bogu na nesreci, a volio bih da je on tvoj brat pa da
zahvaljujem na sreci sto slusam tebe, kao ti sad mene, pa da mi je svejedno. Ali, kako ne
moze biti tvoj brat, jer je moj, a ja ne mogu biti ti, jer je Bog odredio ga budem samo
nedostojni dervis, budimo ono sto smo: ja molim, ti rjesavaj. Ili bolje: ja cu da pricam, ti
slusaj. Tebi je teze, znam. Ti ne moras, ja moram.
Probudio sam ga, ozivio je, gleda, slusa, shvata, prima! Nije potrebna cocecka igra, dovoljne
su prazne rijeci, pusti ih da lete kao vjetar, da se prevrcu kao majmuni, da bezglavo jure
izmeðu proljetnih suncanih zraka i sobne sjenke, kao pomahnitale, i evo, umirio se na stolici,
slusa, ceka.
- l dalje? -kaze prilicno zivo.
I prva sjenka njegova zuri u mene, cudi se, mozda uci. Ne vidim ga dobro, jer me se ne tice.
Gledam u muftijino lice.
Ima nade, brate Harune!
- I eto, imam brata, ili ga imam upola: ja pominjem ime njegovo, a on je zatvoren u tvrðavi.
Pola zivota mu je ovdje, pola gore. Ako izgubi ovu polovinu, mogao bi i onu drugu.
- Koju polovinu?
- Koju ja jos drzim, pricajuci.
- Kakvoj tvrðavi?
- U tvrðavi, nad gradom.
- Svejedno, nastavi.
