Page 89 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Debeli covjek se umijesao, tiho: - Ne igra, rekao je.

- A sta hoce?

- Ima neku molbu.

- Ko je on?

Rekao sam ko sam, i da sam u nevolji, i da trazim pravdu, i da mi je niko nece dati ako mi je
on ne da.

Muftija je pogledao u covjeka pred sobom, ne krijuci dosadu, gotovo s ocajanjem.

U cemu sam pogrijesio?

Ustao je, osvrnuo se desno-lijevo, kao da je trazio kuda bi mogao pobjeci, pa poceo da hoda
po sobi, gazeci pazljivo po suncanim plohama. A onda zastao i zamislio se, gledajuci me
neveselo:

- Govorio sam o tome sa carigradskim mulom. Volio sam s njim da razgovaram, ponekad, ne
zato sto je pametan, pametni ljudi mogu da budu vrlo dosadni, vec sto bi znao da kaze nesto
neocekivano, sto te iznenadi i probudi - razumijes li, Malice, sigurno ne razumijes! - zbog
cega ti se cini da vrijedi slusati i odgovarati. Govorio je: - Znanje ljudsko je neznatno. Zato
pametan covjek ne zivi od onoga sto zna. Ali, htio sam nesto drugo... O cemu sam govorio?

- O carigradskom muli - rekao je Malik.

- Ne. O pravdi. Pravda - rekao je jednom - mi mislimo da znamo sta je to. A nista nije
neodreðenije. Moze da bude zakon, osveta, neznanje, nepravda. Sve zavisi od stanovista. Ja
sam odgovorio...

Nastavio je da hoda, cuteci, odjednom klonuo, ucinilo mi se da u njemu postoji neka opruga
koja ga pokrene, ozivi mu rijec i tijelo, a kad opruga zastane, i on se umrtvi, obuzme ga cama.

Nije mi ponudio da sjednem, nije ga zanimalo sta sam htio da kazem, i ostalo mi je da
govorim ili da odem. Ovako sam i ja mogao da postanem Malik, muftijina druga sjenka,
nepotrebna koliko i prva. Odlucio sam da govorim.

- Dosao sam s molbom.

- Ja sam umoran.

- Mozda bi te zanimalo.

- Mislis?

- Pokusacu. Govorio si o pravdi. Pravda je kao zdravlje, mislis o njoj kad je nema, i zaista je
neodreðena, ali je mozda najvise zelja da se udavi nepravda, a ona je vrlo odreðena. Svaka
nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. A ako mu se cini,