Page 54 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 54
- Taj koji ti je ispricao, je li na takvom polozaju da moze znati.
- Zna samo ovo sto sam ti kazao.
- Ko je on?
- Ne mogu ti reci, niti je vazno! Od njega bi mogao cuti samo ovo sto si vec cuo. Sta ti treba
vise!
- Nista.
- Bio je toliko uplasen, da mi ga je bilo zao.
- Zasto ti je onda govorio?
- Ne znam. Moze biti, da se rastereti. Da ga ne udavi ono sto zna.
Bio sam toliko smeten onim sto sam cuo, da nikako nisam uspijevao da saberem misli, bjezale
su kao ptice pred pozarom, skrivale se u tamne jame, kao kamenjarke. Strasna se ukazivala
preda mnom slika svemocnog zla.
- To je strasno - rekao sam. - Toliko strasno, da jedva mogu vjerovati. Volio bih da mi nisi
ispricao.
- I ja bih. Sad. Pa, neka bude kao da nista nisam rekao, ako ti ne treba.
- To je nemoguce. Stvari ne postoje dok se ne kazu.
- Stvari ne mogu da se kazu dok ne postoje. Pitanje je samo, treba li da se kazu. Da sam znao
koliko cu te uzbuditi, mozda bih cutao. Zasto se plasis istine?
- Sta imam od nje?
- Ne znam. A mozda i nije istina.
- Kasno je sad da se povlacis. Ne mozemo potrti sto je receno. Poznajem li ga, tog sto ti je
ispricao?
Pogledao me zacuðeno: - Htio sam da ti pomognem. Mislio sam da ces razmisljati kako da
spases brata, sto prije, sto brze. A ti si, izgleda, zapamtio samo tog jadnika koji sigurno
nocima ne spava od straha. Kao da ne zelis znati nista drugo.
Mozda je to tacno, mozda je imao pravo, tom mislju o sporednom olaksavao sam svoj uzasni
teret. Samo, nije trebalo ovako razgovarati, a cinilo mi se da znam i kako je trebalo. Na
samom rubu usana mi je bilo nepametno, djetinje pitanje: sta da radim, dobri covjece, koji si
presao preko opomene svoga razbora i krenuo u susret drugom covjeku, reci mi sta da
ucinim? Zaprepasten sam tvojim otkricem, kao da sam doveden nad provaliju, a necu da
pogledam, hocu da se vratim u ono sto sam bio, ili da se ne vratim, zelim da spasem vjeru u
svijet, a to je nemoguce dok se ovaj strasni, ubilacki nesporazum ne otkloni. Kazi mi, od cega
da pocnem?