Page 41 - Meša Selimović - Derviš i smrt

desava, a onda sam se odvojio svojom nevoljom, bila je teza od ove, i vaznija, cak sam sa
zadovoljstvom poceo da gledam u vatru, nadajuci se da ce ljudi pred njom ostati nemocni, i da
ce se tako rijesiti sve, i moje. Ali bila je to trenutna ludost, poslije me se nije ticalo.

I eto, kada sam imao dovoljno razloga da skrenem s puta, da ne izvrsim ono sto sam naumio,
odlucio sam da ne odgaðam. Nisam mnogo razmisljao, ali je mozda ozivjela u meni nada da
je lakse govoriti o milosti u ovakvoj nesreci koja podsjeca ljude na krhkost i nemoc pred
voljom gospodnjom.

A imam prava da znam o roðenom bratu onoliko koliko treba da mi kazu, koliko bi rekli
svakome, duzan sam da mu pomognem, ako je moguce. Ruzno bi bilo da ostanem po strani,
svako bi mi zamjerio. Koga imam osim njega? I koga on ima osim mene? Hrabrio sam se i
opravdavao, utvrðivao svoje pravo i pripremao odstupnicu. Nisam zaboravio sta sam mislio
prije toga, da se bojim za sebe i da zalim njega, cak nisam znao ni sta je vaznije, niti sam lako
odvajao jedno od drugoga.

Pred muselimatom je stajao strazar, sa sabljom o pojasu i malom puskom u bensilahu. Nikad
ovdje nisam bio, i nisam mislio o naoruzanim strazarima koji stoje kao prepreka.

- Je li muselim u muselimatu?

- Zasto?

Potajno sam se nadao da necu naci muselima, vatra je u gradu, i drugih poslova ima
svakakvih, cudo bi bilo da je bas ovdje kad ga ja trazim, mozda me ta skrivena misao i
natjerala da doðem, jer ga necu naci, i otisao bih odgodivsi posjetu za drugi dan. Ali kad me
strazar, s rukom na jabuci puske, drsko upitao ono sto ga se ne tice, buknula je u meni ljutina,
kao da je nespokojstvo naslo oduska, jedva docekavsi da se istutnji kako bilo. Ja sam dervis,
sejh tekije, i jedan sejmen ne moze da me docekuje tako, s rukom na pusci, makar i zbog ove
odjece koju nosim. Bio sam iskreno uvrijeðen, a docnije sam mislio kako se za strah svetimo
gdje mozemo. Njegovo pitanje je grubo, isticalo je njegovo pravo i znacaj, oznacilo je moju
bezvrijednost, pokazalo mi da ni red kojem pripadam ne uliva postovanje. A sve to nije moglo
da posluzi kao izgovor da odem. Da je rekao da muselima nema, ili da danas ne prima, bio bih
mu zahvalan i otisao s olaksanjem.

- Ja sam sejh mevlevijske tekije - rekao sam tiho, smirujuci srdzbu. - Treba da se vidim s
muselimom.

Strazar je gledao mirno, nimalo zbunjen mojim rijecima, sumnjicav, uvredljivo nemaran
prema onome sto sam rekao. Uplasio sam se tog kurjackog mira, ucinilo mi se da bi on, bez
radosti i bez ljutine, mogao da izvuce kuburu i da me ubije. Ili da me pusti muselimu. On je
sinoc gonio moga bjegunca, on je odveo moga brata u tvrðavu, on je kriv njima. A oni su krivi
meni, zbog njih sam sad ovdje.

Ne zureci, ocekujuci jos nesto od mene, grdnju ili molbu, zovnuo je drugog strazara, iz
hodnika, i rekao mu da nekakav dervis hoce muselimu. Nisam se pobunio protiv tog
obezlicenja, mozda je tako bolje. Muselim sad nece odbiti mene vec nekog bezimenog
dervisa.

Cekali smo da ta poruka proðe kroz hodnike i da se vrati odgovor. Strazar je opet stao na