Page 38 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 38

je dio bratovljeve krivice pao i na mene.

               Izasao sam iz hana pod teretom obaveze koju sam preuzeo iz obzira, ne znajuci kako da je
               izvrsim, pritisnut neopreznom rijecju sto je ocu izmakla u tuzi. Nikad je ne bi izrekao da je
               vladao sobom, po tome sam vidio kolika je njegova zalost. A vidio sam i da je mene otpisao,
               za njega vise ne postojim i isto je kao da sam mrtav, samo mu je onaj drugi ostao. Tako je
               trebalo i da kazem ljudima: ja sam mrtav za oca, samo mu je jos onaj ostao, vratite mu ga.
               Mene nema. Mir dusi grijesnog dervisa Ahmeda, umro je, i samo izgleda da je ziv. Nikad ne
               bih saznao to misljenje o sebi, da ga tuga nije obeznanila, a sad ga znam, i vidim se drukcije,
               tuðim ocima. Zar je put koji sam izabrao toliko nistavan za moga oca da me radi toga ziva
               sahranio? Zar ovo sto cinim za njega nije nista, zar smo toliko odvojeni, toliko drukciji, na
               potpuno suprotnim stazama, da i ne priznaje moje postojanje? Cak ni zalosti nije bilo u njemu
               sto me izgubio, toliko je taj gubitak davno i konacno prezaljen. A moze biti da pretjerujem,
               mozda bi otac i zbog mene ovako dojurio, ako bi me zadesila nevolja, i mislio samo na mene,
               jer je najpreci onaj kome je najteze.

               Sta se to odjednom desi, koji se to kamen iz temelja izmakne pa sve pocne da se rusi i
               odronjava? Zivot je izgledao cvrsta zidanica, nijedna pukotina se nije vidjela, a iznenadan
               potres, besmislen i neskrivljen, porusio je ponosnu zidanicu kao da je od pijeska.

               S brda, iz ciganske mahale, sto se povukla u vis i na kraj, zaglusno je udarao bubanj i pistala
               zurna, ðurðevsko veselje se srucivalo na kasabu kao pljusak, neprestano, nikud se od njega
               nije moglo pobjeci.

               Budale, mislio sam nesabrano, jucerasnjom srdzbom. Oni i ne znaju da ima vaznijih stvari na
               svijetu.

               Ali moja ljutina nije bila vrela kao sinoc. Nije bila ni ljutina, vec uvrijeðenost. To ludo veselje
               je smetnja i nepravda, moja briga je otezana njime. Sav sam se pretvorio u nju, postala je moj
               svijet i moj zivot, nista izvan nje ne postoji.

               Nesavladivo je tesko sve sto sam mogao da ucinim, licilo je na prestup ili na prve korake u
               zivotu. A morao sam, zbog sebe, brat sam mu, zbog njega, brat mi je, i ne bih trazio drugi ni
               bolji razlog izvan tog uobicajenog sto lijepo zvuci i objasnjava se sam sobom, da nije bilo
               ovog nemira u meni, ovog nespokojstva punog crne slutnje, sto me nagonilo da zelenom
               srdzbom mislim na zatvorenog brata: zasto mi je to ucinio. U pocetku sam pokusavao da se
               odbranim od te sebicne misli. Nije lijepo, govorio sam sam sebi, sto njegovu nevolju smatras
               samo svojom nesrecom, on je krv tvoje krvi, treba da mu pomognes, ne misleci na sebe.

               Tako bi bilo ljepse, mogao bih da budem ponosan na svoju plemenitu misao, ali nisam
               uspijevao da odstranim brigu o sebi. I odgovarao sam svojoj nemocnoj cistoj misli: da, brat mi
               je, ali bas zato je tesko, i na mene je bacio sjenku. Ljudi su me gledali podozrivo,
               podsmjesljivo ili sazaljivo, neki su okretali glavu da nam se pogledi ne sretnu. Uvjeravao sam
               sam sebe: to je nemoguce, samo ti se cini, svako zna da postupak tvoga brata nije tvoj, ma
               kakav da je.

               Ali uzalud, pogledi ljudi nisu kao ranije. Tesko ih je izdrzati, neprestano podsjecaju na ono
               sto bih htio da ne znaju. Bezuspjesno nastojis da ostanes cist i slobodan, neko tvoj ce ti
               zagorcati zivot.
   33   34   35   36   37   38   39   40   41   42   43