Page 37 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 37
slazuci rijeci u skladno slozene recenice, bilo je nekog mira i sigurnosti u tom tihom
neuzurbanom govorenju, cinilo se da je iznad stvari i da vlada njima, vjerovao je u zvuk i
smisao rijeci. A sad je to nemocno odmahivanje rukom znacilo predavanje pred zivotom,
odustajanje od rijeci koje ne mogu da sprijece ni da objasne nesrecu. I zatvarao se tim
pokretom, skrivao zbunjenost pred sinom s kojim vise nije znao ni da razgovara, uzas pred
gradom sto ga je docekao zlocinom i mrakom, nesnalazenje pred nevoljama sto su mu
upropastile starost. Trebalo je samo da svrsi posao zbog kojega je i dosao, pa da odmah
pobjegne iz ove varosi koja mu je oduzela sve sto je imao, sinove, sigurnost, vjeru u zivot.
Osvrtao se oko sebe, gledao u pod, stiskao kvrgave prste, krio oci. Bilo mi je zao i tesko.
- Rasuli smo se - rekao je - samo nas nesrece okupljaju.
- Kad si cuo?
- Neki dan. Naisle neke kiridzije.
- I odmah si posao? Uplasio si se?
- Dosao sam da vidim.
Razgovarali smo o zatvorenom bratu i sinu kao o mrtvome, ne pominjuci mu imena, on nas je,
nestali, i sastavio. Mislili smo na njega i kad smo govorili o svemu drugome.
Sad je otac gledao u mene sa strahom i nadom, sve sto cu reci za njega je presuda. Nije
pominjao ni bojazan ni ocekivanje, sujevjerno se cuvajuci da ne kaze ma sta odreðeno, pIaseci
se zle magije rijeci. Dodao je samo posljednji razlog, koji ga je i doveo ovamo: - Ti si ovdje
ugledan, poznajes sve prve ljude.
- Nije nista opasno. Govorio je nesto sto nije trebalo.
- Sta je govorio? Zar se i za rijec zatvara?
- Danas cu ici muselimu. Da saznam razlog i da molim milost.
- Treba li i ja da idem? Reci cu da su pogrijesili, zatvorili su najpostenijeg, o, ne moze uciniti
nista ruzno, ili cu kleknuti na koljena, neka vide roditeljsku zalost. I platicu ako treba, prodacu
sve i platicu, samo neka ga puste.
- Pustice ga, ne treba da ides nikud.
- Onda cu cekati ovdje. Necu izaci iz hana dok se ne vratis. I reci im da mi je samo jos on
ostao. Uzdao sam se da ce se vratiti kuci, da mi se nece ugasiti ognjiste. A opet bih sve
prodao, nista mi ne treba.
- Ne brini, sve ce biti dobro, s bozjom miloscu.
Sve sam izmislio, osim bozje milosti, nisam imao srca da ga ostavim bez nade, niti sam
mogao da kazem da o bratu ne znam nista. Otac je zivio u naivnom uvjerenju da sam ja bratu
moguca zastita svojim prisustvom i svojim ugledom, a nisam htio da mu pomenem da bratu
moje prisustvo nije pomoglo a da je i moj ugled doveden u pitanje. Kako bi mogao shvatiti da
