Page 43 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 43
put, i prvi put odrediti stepen njegove krivice. Ali sta sam mogao da kazem da ne nanesem
stetu bratu i da ne uvrijedim muselima?
Rekao sam da zalim sto se to desilo, nesreca me pogodila kao smrt moga najblizeg, sudbina
me nije sacuvala od nevolje da roðenog brata vidim tamo kuda odlaze grijesnici i neprijatelji,
i da me ljudi gledaju s cuðenjem, kao da sam i ja ponio dio krivice, ja koji godinama casno
sluzim Bogu i vjeri. I jos dok sam govorio, znao sam da je to ruzno, cinio sam izdaju, ali su
rijeci tekle lako i iskreno, tuzba na sudbinu otimala se sama od sebe, sve dok prijekor iz mene
nije postao toliko jak i glasan, da mi se ogadio taj slatki plac nad sobom, zbog kukavicluka
kojem nisam znao pravi razlog, zbogsebicnosti sto je ugusila svaku drugu misao. Ne! zazivalo
je nesto u meni, ruzno je, zar si dosao da sebe branis, od cega, brat je u opasnosti, stidjeces se
poslije, otezaces mu polozaj, ucuti i izaði, reci i izaði, reci i ostani,pogledaj mu u oci, samo te
plasi svojim kumirskim licem,ucutkaj bezrazlozni strah, nemas cega da se bojis, ne sramoti se
jadikovkama i pred njim i pred sobom, reci ono sto moras.
I rekao sam. Da je brat, kako sam cuo, ucinio nesto sto mozda nije trebalo, ja ne znam, ali ne
vjerujem da je nesto tesko, zato molim muselima da ispita tu stvar, kako se zatvoreniku ne bi
pripisalo i ono sto nije.
Bilo je malo to sto sam rekao, nedovoljno hrabro i nedovoljno posteno, ali to je sve sto sam
mogao. Obuzimao me tezak umor.
Njegovo lice nista nije govorilo, nije odavalo ni srdzbu ni razumijevanje, iz njegovih usta
mogla je da izaðe i osuda i blagost. Docnije sam se nesigurno prisjecao da sam tada mislio
kako je u strasnom polozaju svako ko moli: nuzno malen, nistavan, pod tuðom nogom, kriv,
ponizen, ugrozen od tuðeg hira, zeljan slucajne dobre volje, podlozan tuðoj moci, nista od
njega ne zavisi, cak ni izraz straha ili mrznje koji ga moze upropastiti. Pod tim pogledom bez
sjaja, sto me jedva vidio, prestao sam da ocekujem dobru rijec ili milost, i samo zelio da
odem, a sve neka se svrsi kako alah hoce.
Napokon je muselim progovorio, a bilo mi je vec svejedno, mrtvo kao sto je i cutao,
godinama naviknut na taj stav neprobojnosti i strogog prezira, ali mi je i to bilo svejedno.
Malo me mucilo gaðenje.
- Brat, velis? Zatvoren?
Pogledao sam kroz prozor, vatra je ugasena, samo se jos dim vukao iznad carsije, trom, crn.
Steta sto nije sve unistila.
- Znas li zasto je zatvoren?
- Dosao sam da pitam.
- Eto, ne znas ni zasto je zatvoren. A dolazis da molis, bez obzira sta je ucinio.
- Nisam dosao da molim.
- Hoces li da ga optuzis?
- Necu.
