Page 223 - Meša Selimović - Derviš i smrt

obale dok voda raste i ne znam kako sam isplivao i zašto.
Majka mi je gasila ugljevlje i salijevala stravu, bacajuci vrelo olovo u cašu vode nad mojom
glavom, jer sam cutao budan i vikao u snu. Pisali su mi zapise, da nisam naišao na cini, vodili
u dzamiju i ucili dove, trazili lijeka od Boga i ljudi, još više uplašeni što sam pristajao na sve i
što mi je svejedno.

- Je li ti majka još štogod rekla?
- Jest. Da ste ašikovali. Otac se uvijek smije kad o tome govorimo. Srecni ste obojica, kaze.
On, otac, što se culo da si poginuo; ti, što nisi poginuo. Jer, da majka nije cula za tvoju smrt,
ne bi se za njega udala. Ovako ste svi na broju, i sve troje srecni.

Zna dosta, ali ne zna sve. Cekala je i kad je cula, cekala bi još bogzna dokle. Nije se udala,
udali su je. Nekoliko dana prije moga dolaska. Da sam manje spavao, da sam i nocu putovao,
da je bilo manje umora, da su bile manje ravnice i niza brda koja je trebalo pregaziti, došao
bih na vrijeme, ona se ne bi udala za Emina, a ja mozda ne bih otišao iz sela. I niceg ne bi bilo
od ovog što me boli, ni Harunove smrti, ni ove noci, posljednje. A mozda bi i bilo, jer neka
noc mora biti posljednja, i nešto mora biti što boli, uvijek.
On hoce da sazna više.

- Je li ti bilo teško kad se majka udala?
- Bilo mi je teško.
- I zato si bio tuzan?
- Pa, i zato. I zbog rana, i zbog umora, i zbog drugova što su izginuli.
- I onda?
- Ništa. Sve se zaboravi, preboli.

Šta ocekuje da mu kazem? Da nisam zaboravio i prebolio? Ili da mi je bilo svejedno? Izraz
mu je napregnut dok me gleda, nezadovoljeno je ostalo nešto u njemu. Smijeh mu je usiljen,
kao da krije neku misao. Je li to sinovska ljubomora zbog cistote majcine, u koju ne zeli da
sumnja? A nešto ga uznemiruje.

- Mnogo voliš majku?
- Kako je ne bih volio!
- Imaš li brace, sestara?
- Nemam.
- Jeste li cesto govorili o meni?
- Jesmo. Ja i majka. Otac sluša i smije se.
- Ko te je poslao meni?
- Ona. Otac se slozio.
- Šta ti je rekla?
- Ako ti Ahmed-efendija ne pomogne, veli, onda nema ko.
- Otac se slozio. A ti?
- I ja sam. Evo, došao sam.
- Ali ti nije pravo.

Pocrvenio je, suncem opaljeni obrazi buknuli su vatrom, i rekao je u smijehu:

- Pa, cudio sam se. Zašto baš ti?
- Zato što smo rod.
- I oni to kazu.