Page 219 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 219
Odlucan, sa snagom koju daje strah i zelja da se zivi, pošao sam prema izlazu. Mirno, samo
mirno, da me ne izda naglost i usplahiren pogled, uskoro ce noc, skrice me mrak, bicu brzi od
hrta, tiši od sove, zora ce me zateci u nekoj dubokoj šumi, u nekom dalekom kraju, samo da
ne dišem tako bucno, kao da sam vec trcao pred potjerom, i srce da mi ne bije ovako zestoko,
odace me, kao zvono.
Ali sam odjednom klonuo. Nestalo je bodrosti i nade. I snage. Sve je uzaludno.
Pred mešcemom je stajao Piri-Vojvoda, a na ulici su se šetala tri naoruzana sejmena. Znao
sam, zbog mene.
Pošao sam prema tekiji.
Nisam se osvrnuo da pogledam mešcemu, mozda sam posljednji put ovdje, ali me ne veze
nicim. Niti sam htio, a nisam ni mogao, da mislim ni o cemu. Sve je u meni prazno, kao da mi
je utroba izvadjena.
Na sokaku, kod mosta, prišao mi je neki mladic.
- Oprosti, htio sam da udjem u mešcemu, ali me nisu pustili do tebe. Ja sam iz Devetaka.
Nasmijao se kad je to rekao, i odmah objasnio.
- Nemoj se ljutiti što se smijem. Uvijek tako, narocito kad sam zbunjen.
- Zar si zbunjen?
- Pa, jesam. Citav sat ponavljam šta cu ti reci.
- Jesi li rekao?
- Sve sam zaboravio.
I opet se nasmijao. Nimalo ne izgleda zbunjen.
Iz Devetaka! Moja majka je iz Devetaka, pola djetinjstva sam u tom selu proveo. Ista brda nas
opasuju, istu rijeku gledamo, iste topole uz obalu.
Zar je u svojim nasmijanim ocima donio moj zavicaj, da ga vidim još jednom, pred svršetak?
Šta hoce? Je li se odvojio od sela, kao i ja nekad? Trazi li šire puteve u zivotu nego što su
devetacki? Ili se sudbina šali, da me njime podsjeti na sve, pred veliki put? Ili je znak,
ohrabrenje, koje mi Bog šalje.
Zašto se baš sad javlja ovaj seljacki momak, koji mi je blizi nego što misli? Je li došao da
mene zamijeni na ovom svijetu?
Piri-Vojvoda i sejmeni išli su za nama. Omedjili su moje staze, dopustice mi samo jedan izlaz.
- Gdje si na konaku?
- Nigdje.
- Hajdemo u tekiju.
- Jesu li ono tvoji momci?
- Jesu. Ne obracaj paznju na njih.
- Od cega te cuvaju?
- Takav je obicaj.
- Jesi li ti u kasabi najvazniji?
- Nisam.
Kad smo ušli, sjeo je na cilim u mojoj sobi, nejako svjetlo svijeca posrce po udolinama
njegovog košcatog lica, ogromna je sjenka iza njega, na podu i na zidu, gledam kako zrvnja
jednostavnu tekijsku hranu isturenim gvozdenim vilicama, mozda i ne znajuci šta jede, jer
