Page 218 - Meša Selimović - Derviš i smrt

potpuno utvrdilo u uvjerenju da smo u dogovoru (jer, zašto bi me branili ako sam im kriv). Ja
sam to pismo primio kao dokaz kojim cu svakoga uvjeriti u svoju nevinost. Nadao sam se da
cu sad naci i dosta svjedoka u svoju korist, ako dodje do ispitivanja.
Ali do ispitivanja nije došlo. Sve se svršilo bez mene, iako se ono posljednje moze svršiti
jedino sa mnom.

Predvece me našao Kara-Zaim, usplahiren, više zbog sebe nego zbog mene. Mozda cak ne bi
ni došao da nije trebalo da mu isplatim njegovu mjesecnu nagradu, a tada bi obicno donosio
vijesti za koje je smatrao da su vazne. I za ovu je smatrao da je vazna, i ovaj put je imao
pravo.
Prvo je zelio da poveca iznos, jer je morao da plati momku koji sluzi muftiju, a od njega je i
doznao.

- Je li toliko vazno?
- Pa, mislim da jest. Znaš li da je jutros stigao tatarin iz Carigrada?
- Znam. Ali ne znam zašto.
- Zbog tebe.
- Zbog mene?
- Zakuni se da me neceš izdati. Stavi ruku na Kur'an. Tako. Zatvorice te veceras?
- Je li donio kakvo naredjenje?
- Izgleda da jest. Katul-ferman.
- Znaci, udavice me u tvrdjavi.
- Znaci, udavice te.
- Šta mogu, taksirat.
- Mozeš li da pobjegneš?
- Kud da pobjegnem?
- Ne znam, kazem onako. Zar nemaš nikog da ti pomogne? Kao ti Hasanu.
- Ja nisam pomogao Hasanu.
- Svejedno ti je sad. Jesi, i neka ostane tako. Jesi, pomogao si, ne ruši sam svoju zaduzbinu.
- Hvala ti što si došao, izlozio si se opasnosti zbog mene.
- Šta cu, moj šejh Ahmede, sirotinja me natjerala. I neka znaš da mi je zao.
- Vjerujem.
- Mnogo si mi pomogao, zivahnuo sam s tobom. Cesto te pomenemo, ja i zena. A sad cemo
još cešce. Hoceš li da se poljubimo, šejh Ahmede? Bili smo nekad na istim bojištima, pa ja
ostao iskrpljen a ti zdrav, a eto, sudbina hoce da ti odeš prije.
- Hodi da se poljubimo, Kara-Zaime, i pomeni me kadgod po dobru.

Otišao je, suznih ociju, a ja sam ostao u sumracnoj sobi, ubijen ovim što sam cuo.
Ne mogu da sumnjam, sigurno je istina. Uzalud sam se zavaravao ludim nadama, drukcije nije
moglo biti. Valija je digao ustavu, i bujica me ponijela.
Ponavljam, nemocan: smrt, kraj. I ne shvacam potpuno, kao nekad, u tvrdjavskim podrumima,
dok samje cekao ravnodušan. Sad mi izgleda daleka, nepojmljiva, i ako sve znam. Smrt, kraj.
I odjednom, kao da sam progledao pred tamom što mi je prijetila, obuzeo me uzas od
nepostojanja, od tog nicega. Pa to je smrt, pa to je kraj! Konacan susret s najstrašnijom kobi.

Ne, nikako! Hocu da zivim! Ma šta da se desi, hocu da zivim, na jednoj nozi do smrti, na
uskoj litici do smrti, ali hocu da zivim. Moram! Boricu se, zubima cu gristi, bjezacu dok mi
koza ne otpadne s tabana, naci cu nekog da mi pomogne, noz cu staviti pod vrat i trazicu da
mi pomogne, i ja sam pomagao drugima, svejedno ako i nisam, pobjeci cu od kraja i od smrti.