Page 220 - Meša Selimović - Derviš i smrt

misli kako ce se završiti ovaj susret. Ali nije ni zabrinut, ni nesiguran. Ja sam bio sve to, onda.
Sjecam se prvog obroka, jedva sam tri zalogaja progutao, davili su me.
Razliciti smo, a opet isti. To sam ja, drukciji, od druge grade, ponovo pocinjao isti put.
Mozda bih opet sve isto ucinio, a svijest mi se pomracuje od tuge.

- Sigurno zeliš da ostaneš u kasabi?
- Kako znaš?
- Ne bojiš se grada?
- Zašto bih se bojao?
- Nije lako ovdje.
- A zar je kod nas lako, Ahmed-efendija?
- Ocekuješ li mnogo?
- Pola tvoje srece bilo bi mi dosta. Je li mnogo?
- Zelim ti više. Smijao se vedro.
- Neka te Bog cuje. A pocelo je dobro. Ni u snu nisam sanjao da ceš me ovako docekati.
- Došao si u dobar cas.
- U svoj dobar cas.

Mozda. Zašto bi staza bila ista svima.
Posmatrao sam ga sa zanimanjem, mozda cak i s njeznošcu, kao da sam gledao sebe,
nekadašnjeg, nepojmljivo mladog, bez iskustva, bez trunja u srcu, bez straha od zivota. Jedva
sam se uzdrzao da ga ne uhvatim za ruku, košcatu, tvrdu, sigurnu, i da zatvorenih ociju vratim
prošlost. Samo još jednom, makar i za kratko.
U mome pogledu je vidio tugu, koja se nije ticala njega. Upitao je, osloboden mojom
neocekivanom paznjom.

- Gledaš me cudno, kao da me prepoznaješ.
- Sjecam se jednog mladica koji je isto tako došao u kasabu, davno.
- Šta je s njim?
- Ostario je.
- Neka to bude jedino zlo?
- Jesi li umoran?
- Zašto pitaš?
- Htio bih da razgovaramo.
- Mozemo, vala, cijelu noc, ako hoceš.
- Ciji si?
- Emina Bošnjaka.
- Onda smo rod. I to blizak.
- Jesmo.
- Pa zašto ne kazeš?
- Cekam da pitaš.
- Koliko ti je godina?
- Dvadeset.
- Nemaš dvadeset.
- Devetnaesta.

Davilo me uzbudjenje. Govorili smo o njemu, o starom hodzi, o ljudima koje sam poznavao,
obilazeci oko onoga što me jedino zanimalo. Ne da saznam, vec da govorimo, da ponovo
dotaknem sve, kad se vec desilo cudo da mi ga sudbina pošalje baš u ovu noc, da potonem u
misao o onome što je samo jednom bilo stvarnost, a sad je samo sjenka. Ali to je sve što