Page 217 - Meša Selimović - Derviš i smrt

pošteno, a sad sam tvoj kurban. I Mula-Jusuf ce to potvrditi.
- Ni Mula-Jusuf se nece više vratiti.
- Eto vidiš da znaš!

Uzalud je bilo govoriti, za njega sam ja bio jedini krivac.
Defterdar je ušao, brišuci debelo lice svilenom mahramom, crven od uzbudenja, ali je govorio
tiho i na izgled mirno.

- Šta je to, dervišu, poceo si otvoreno da se rugaš? Pa, u redu, ti si ucinio svoje, sad je red na
drugom da ucini svoje. Reci mi samo, u što si se uzdao? Ili ti je svejedno?
- Ništa ja nisam ucinio. Iznenaden sam kao i ti.
- A šta je ovo? Tvoj nalog i tvoj pecat.
- To je napisao moj pisar, Mula-Jusuf.
- Ma šta kazeš. A zašto bi to pisar ucinio? Je li bio rod tom Hasanu? Ili prijatelj, kao ti?
- Ne znam.
- Nije mu bio prijatelj - umiješao se Piri-Vojvoda. - Mula-Jusuf je kadijin covjek, slušao ga je
u svemu.
- Nisi baš pametan, Ahmede Nurudine. Koga si mislio da prevariš ovom drskom igrom?
- Da sam stavio svoje ime, onda bih zaista bio budala. Ili ne bih bio ovdje. Zar ti to nije jasno?
- Mislio si da smo mi budale i da cemo povjerovati u tvoju djeciju pricu.
- Mogu da se zakunem na Kur'an.
- Siguran sam da mozeš. lako stvar ne moze biti jasnija. Hasan je tvoj prijatelj, jedini i
najbolji, sam si rekao. Juce sam vidio koliko ti je stalo do njega. A tvoj pisar nije imao
nikakva licnog razloga da oslobodi zatvorenika. Samo je poslušao tebe, kao tvoj povjerljiv
covjek. Buduci da je i on pobjegao, svu krivicu treba svaliti na njega. Dobro, da je preda te
došao takav slucaj, šta bi ti presudio?
- Kad bih poznavao covjeka kao ti mene, vjerovao bih u njegovu rijec.
- Jak dokaz!
- I ja sam mu rekao: sve si ti napisao. Zbog prijatelja.
- Ti cuti! Tebe su zadjenuli za fermen, kao bosiljak. I dobro su te pronašli da zakitiš sav taj
dzumbus. Valija ce se veoma obradovati.

Tako sam se našao u cudnom polozaju. Što sam se više pravdao, sve se manje vjerovalo mojoj
prici, dok i meni samome nije postala neubjedljiva. Ljudi su vezali moje ime uz prijateljstvo i
vjernost, jedni s osudom, drugi s priznanjem. Jedno bih primio, drugo odbio, ali to, izgleda, ne
ide jedno bez drugog. Prihvatio sam ono što je ugodnije. Hafiz Muhamed samo što mi nije
poljubio ruku. Ali-hodza me nazvao covjekom koji se ne plaši da to bude, kasabalije su me
gledale s poštovanjem, nepoznati ljudi su donosili ponude i ostavljali kod Mustafe, za mene, a
Hasanov otac, Alijaga, uputio mi je po hadzi-Sinanudinu posebnu zahvalnost. Nisam se
mogao odbraniti od tihog divljenja, pa sam se poceo navikavati na tu misao i cutke primati
naklonost, kao nagradu za najvecu izdaju koju sam ucinio. Zar je ljudima prijateljstvo toliko
izvan sumnje? Ili su dirnuti, zato što nije tako cesto? Licilo je na grubu šalu: mnogo šta sam u
zivotu uradio, i dobro i korisno, da bih stekao poštovanje ljudi, a donijelo mi ga je ruzno
djelo, koje je svako smatrao plemenitošcu. Znao sam da nije zasluzeno, ali mi je godilo, a
ponekad me mucila misao da je tako trebalo i uciniti.

Doduše, ništa ne bi bilo drukcije, osim u meni. Pa ipak, ovako je bolje (nije dobro, ali je
bolje), ljudi su me uvazavali kao da sam i ucinio, a siguran sam da cu se odbraniti od optuzbe,
jer znam da nisam ništa ucinio. A kad je od Hasana i Mula-Jusufa stiglo pismo muftiji,
odnekle sa zapadne granice, u kojem su me opravdavali, rekavši svu istinu, to je ljude