Page 216 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Kamo srece da jesi, bolje bi bilo i za tebe i za mene. Jesi li baš vidio daje nalog od mene?
Ko ga je donio?
- Kako da nisam vidio, tvojom rukom pisan, tvojim pecatom potvrdjen. Donio ga je Mula-
Jusuf.

Tad sam sjeo, jer me noge više nisu drzale, i saslušao lijepu pricu o tudjoj drskosti i o svojoj
nesreci.
Negdje poslije ponoci probudio ga je Mula-Jusuf i pokazao mu moj nalog da tvrdjavski
dizdar, u prisustvu Piri-Vojvode, preda zatvorenika Hasana sejmenima, koji ce ga, u pratnji
Mula-Jusufovoj, odvesti u Travnik. U nalogu je još stajalo da se pomenutom Hasanu ne
odvezuju ruke i da se iz kasabe izvede prije zore. Sejmeni na konjima ostali su pred
tvrdjavskom kapijom, njih dvojica su probudili dizdara i predali mu moj nalog. Dizdar je
gundjao što mu nije receno ranije, pa ne bi zatvorenika slao u donje podrume, ovako cemo svi
popricekati, a on ce izgubiti noc, više i ne zna kad je noc a kad dan, a Piri-Vojvoda mu je
rekao ono što je maloprije pomenuo, da je njihovo slušati, pa se i Mula-Jusuf potuzio, nama je
ovo posao a njemu nije, ali eto, mora da radi i ono što mu nije drago, jer je vazno i jer valija
tako zeli, a nece da se sazna za Hasanov odlazak, ovaj svijet je lud, onomadne se vidjelo, i
bolje je da se sve izvede tiho i neprimjetno. Još je dodao, kako je molio mene da Piri-Vojvoda
ide sa sejmenima i Hasanom, jer on nije vican jahanju, dobice rane do Travnika, ali sam ja
rekao da nikako ne mogu pustiti Piri-Vojvodu, potreban mi je ovdje, bez njega bih bio kao
bez ruke, na cemu mi se on zahvaljuje. (Nemojte nikad reci da ste sreli najglupljeg covjeka;
uvijek se moze desiti da ga neko pretekne!) Kad su Hasana doveli, vezana, trazio je da mu
oslobode ruke, pitao kud ga vode, nazvao ih nocnim kukuvijama, bunio se što su ga probudili
iz najsladjeg sna, a kad mu je Mula-Jusuf mirno objasnio da oni samo postupaju po
naredjenju, upitao je, kad ce vec jednom odrasti i poceti da misli svojom glavom a ne po
naredjenju, a vrijeme je, sigurno je punoljetan, ili misli da naslijedi njega, Piri-Vojvodu, što
mu ne bi nikako preporucio, jer nikad nece dostici takvo savršenstvo, i moze biti samo mali
Piri-Vojvoda. Nije to razumio, ali misli da je nešto uvredljivo.

Zatim je taj Hasan zahvalio dizdaru na udobnu smještaju i na savršenoj tišini kojom je bio
okruzen; toliko mu je bilo lijepo da bi, iz zahvalnosti, zelio to isto i dizdaru. Piri-Vojvoda je
prekinuo to brbljanje i naredio da se krene. - Imaš pravo - rekao je Hasan - toliki vas poslovi
cekaju, šteta da gubite vrijeme. - Kad je ugledao sejmene, upitao je: - Šta treba da radim, age i
efendije, da bih vam ostao u lijepoj uspomeni? Hocu li jahati ili cu kaskati za vama? - Ne
brbljaj mnogo! - odvratio je jedan krupan sejmeni, popevši ga na konja, vezao mu i noge
konopom. - Selam ceš mome prijatelju kadiji - doviknuo je kad su krenuli.

- Otišli su kasom?
- Kako znaš?
- Sad je uzaludno sve što znam. A tebi, izgleda, još nije jasno.
- Šta treba da mi bude jasno?
- Da su pobjegli. I da si im ti pomogao. Vidio sam tvoj nalog.
- Nikakav nalog nisam izdao. Napisao ga je Mula-Jusuf.
- A sejmeni? Još su ga i vezali.
- Odriješili su ga mozda u prvom sokaku. Sigurno su njegovi momci.
- Ne znam jesu li njegovi momci, ali znam da je rukopis bio tvoj. I tvoj pecat. Nisam jedan
nalog dobio od tebe. Znam svako tvoje slovo. To ne moze drugi napisati.
- Kazem ti, budalo, nizašto nisam znao, sve sam od tebe cuo.
- Oh, nije istina, sve si ti znao. Ti si smislio, ti si napisao. Zbog prijatelja. Samo, zašto si mene
upropastio? Zašto mene? Zar nisi mogao naci nekog drugog? Dvadeset godina sluzim casno i