Page 214 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Ako ti je toliko zao, zašto si potpisao?

Htio sam nešto da odgovorim na to ruganje, ne znam šta, ali sam cutao, pognute glave, dugo,
dok se nisam sjetio, i poceo da molim, mucajuci:

- Ne mogu više ostati ovdje. Treba da odem nekud, kud bilo. Samo daleko.
- Zašto?
- Zbog svijeta. Zbog svega.
- Kakva si ti ništarija! - rekao je defterdar mirno, s dubokim prezirom, iako nisam znao, niti
sam mogao misliti o tome, zbog cega me prezire. Nije me ni zaboljelo, samo sam ponavljao u
sebi tu ruznu rijec kao brojanicu, ne razumijevajuci njen pravi smisao. Jedino što je u meni
zivjelo, to je osjecanje potpune ugrozenosti, kao pred hajkom. Sve je zatvoreno oko mene,
izlaza nema. A nije mi svejedno, bojim se.
- Ko ce otici po Hasana?
- Piri-Vojvoda.
- Neka ga vodi u tvrdjavu.

Izašao sam u hodnik, i susreo se s Mula-Jusufom. Vracao se odnekle u svoju sobu.
Samo jedan trenutak, jedan jedini, oci su mu zastale kad me pogledao, i odmah mi je sinulo:
prisluškivao je, i zna. Ako izade, obavijestice ga. On je rekao i za Dubrovcanina, kako se do
sada nisam sjetio!

- Nemoj nikud izlaziti, biceš mi potreban.

Sagnuo je glavu i ušao u sobu.
Cekali smo, cuteci.
Defterdar je drijemao na minderluku, ali je na svaki šum otvarao oci, brzo dizuci podbuhle
kapke.
Kad se Piri-Vojvoda vratio, znao sam da je sve svršeno. Nisam se usudio da pitam defterdara
šta ce uciniti s Hasanom. Nemam više prava da to pitam, niti imam snage da budem
licemjeran.
Ostao sam sam. Kuda i da podjem?
Nisam cuo kad je Mula-Jusuf ušao, njegov hod je tih. Stajao je kraj vrata i gledao me mirno.
Prvi put sam vidio da nije uznemiren preda mnom. Zato što smo sad jednaki.
Još mi je samo on ostao. Mrzio sam ga, gadio se, bojao, a evo, u ovom casu zelio sam da mi
pridje, da cutimo zajedno. Ili da mi kaze nešto, ili ja njemu, šta bilo. Da mi makar stavi ruku
na koljeno. Da me pogleda drukcije, ne ovako. Da me bar prekori. Ali ne, na to nema pravo.
Vec i na samu pomisao da to ucini, javio se u meni otpor, cak bijes, i osjetio sam kako bih
primio blagu rijec, ili ništa. Na granici sam da postanem slomljen covjek ili zvijer.

- Rekao si da cu ti biti potreban.
- Nisi više.
- Mogu li da idem?
- Znaš li šta se desilo?
- Znam.
- Nisam kriv, natjerali su me, prijetnjom.

Cutao je.