Page 213 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Šta kazeš?

Šta sam imao da kazem? Cutao sam. Ne iz prkosa.

- Hoceš li napisati rješenje? Alahu, pomozi mi, ne mogu ni napisati ni odbiti. Najbolje bi bilo
da umrem.
- Hoceš li napisati?

Na šta me ovo prisiljavaju? Da osudim prijatelja, jedino stvorenje koje sam sacuvao za svoju
nezadovoljenu i gladnu ljubav. Šta bih onda ja bio? Ništavilo, koje bi se stidjelo sama sebe,
najusamljeniji bijednik na svetu. Sve što je ljudsko u meni, on je cuvao. Sebe cu ubiti, ako im
ga predam. Ne prisiljavajte me na to, suviše je surovo.
Rekao sam nemilosrdnom covjeku:

- Ne prisiljavajte me na to, suviše je surovo.
- Neceš da napišeš?
- Necu. Ne mogu.
- Kako hoceš. Procitao si pismo.
- Procitao sam, i znam šta me ceka. Ali shvati me, dobri covjece! Zar bi trazio da ubijem oca
ili brata? A on mi je više od njih. Više mi je i od mene samog. Drzim se za njega, kao za
kotvu. Bez tog covjeka svijet bi mi bio tamna špilja. On mi je sve što imam, i ne dam ga.
Ucinite od mene što god hocete, necu ga izdati, jer necu da utulim posljednju svijetlu zraku u
sebi. Stradacu, ali ga ne dam.
- To je lijepo - rugao mi se defterdar - ali nije pametno.
- Da imaš prijatelja, znao bi da je i lijepo i pametno.

Na zalost, nisam rekao ni to ni išta slicno. Docnije sam mislio kako bi mozda bilo pošteno da
sam tako kazao.
A desilo se sasvim drukcije.

- Hoceš li napisati rješenje? - pitao me defterdar.
- Moram - rekao sam, gledajuci pred sobom pismo, gledajuci prijetnju.
- Ne moraš. Odluci po savjesti.

Oj, ostavi savjest na miru! Odlucicu po strahu, odlucicu po uzasu, i dici cu ruke od sebe
sanjanog. Bicu ono što moram: djubre. Sramota neka padne na njih, natjerali su me da budem
ono cega sam se gadio.
Ali ni to nisam mislio tada. Bilo mi je teško, osjecao sam da se dešava nešto strašno, toliko
necovjecno da se ni domisliti ne moze. Samo je i to potisnuto, pokriveno strahom što me
prozeo kao omama, i divljim klokotanjem krvi što me gušila nabujalošcu i vrelinom. Zelio
sam napolje, da udahnem vazduha, da se oslobodim crne omaglice, a znao sam da se sve mora
riješiti odmah, u tom casu, i onda cu se riješiti svega. Otici cu na brdo, na najviši greben,
ostacu do veceri, sam. Ništa necu misliti, disacu, disati.

- Ruka ti dršce - zacudio se defterdar. - Zar ti je toliko zao?

Osjecao sam muku u stomaku, povracalo mi se.