Page 209 - Meša Selimović - Derviš i smrt

dobili, oteli. Nije Latinin sjedio zatvorenih ociju i ušiju ovdje u Bosni!)

- Strašno - rekao sam, zbog Piri-Vojvode, koji je sa zanimanjem ocekivao moj sud.
- Treba ga uhapsiti.
- Nije lako uhapsiti stranca.
- Zar stranac moze ciniti što mu je volja?
- Ne moze. Posavjetovacu se s muftijom.
- Posavjetuj se. Ali ga prije treba uhapsiti.
- Mozda, vidjecu.

Izašao je, duboko nezadovoljan.
Nesreca bozija! Da nije turao nos gdje ne treba, bio bih miran bar s te strane. Ne znam i ne
tice me se. Sad znam i mora da me se tice. Ali, ma šta ucinio, mogu da pogriješim, i ništa mi
ne pomaze savjest, na koju sam toliko racunao. Ovo su casovi zbog kojih kosa posijedi prije
vremena.
Muftija nije htio ni da cuje da na Bajram razgovara o poslovima. Nije, doduše, htio ni bez
Bajrama, a nije mi ni vazno njegovo mišljenje vec njegovo ime.
Muselim nije bio kod kuce. Otišao je u caršiju, rekli su ukucani. Našao sam ga u muselimatu.
Na Bajram! Sve je vec znao.

- Treba ga uhapsiti - rekao je bez okolišenja.
- A ako pogriješimo?
- Izvinicemo se.

Zacudila me ta njegova odlucnost, sasvim neuobicajena. Najbolje bi bilo ne poslušati ono što
savjetuje, jer mi ne zeli dobro, to znam. Ali ako poslušam, odgovornost je zajednicka.

- Izgleda da je tako najbolje.

Pristao sam, ali nisam bio uvjeren.
Piri-Vojvoda me oslobodio te muke, ali me opteretio drugom. Došao je da nam javi, ogorcen
što se to desilo, i zadovoljan što su njegove sumnje opravdane, da je Dubrovcanin, uz
Hasanovu pomoc, pobjegao iz kasabe. Otišli su pješke do polja, a tamo su Dubrovcanina
cekali Hasanovi momci s konjima. Hasan se vratio sam.

- Nezgodno - vrtio je glavom muselim. Sve na njemu izgleda zabrinuto, i glas, i pognuta
ramena, i ruka na bradi, sve, osim jedva vidljivog smiješka oko tankih usana. Bice cudno ako
ne javi valiji da je on bio za hapšenje, ali, na zalost, on ne odlucuje.
Piri-Vojvoda je vec odbacivao krivicu od sebe, i optuzivao:

- Ja sam govorio da se uhapsi.
- Nezgodno - ponavljao je muselim, zakucavajuci mi klin u celo.

I još kako nezgodno, znao sam to i sam. Sad više nije kriv Dubrovcanin, jer ga nema. Krivci
su oni koji su ostali. Kriv je Hasan, i kriv sam ja, zato što sam mu prijatelj, i zato što sam
dopustio da Dubrovcanin pobjegne. Kriv, zbog tudjeg posla, tudje vjernosti, i tudje gluposti.
Kriv pred valijom, koji mi je bio zaštitnik.
Poslali smo odmah po Hasana, i ja sam sa zebnjom ocekivao da se pojavi uvrijedjen što ga
saslušavamo, prezriv, prijek, a nisam mogao da ga opomenem, da privolim na opreznost, jer
mu naglost ne bi pomogla. Nadao sam se samo da ce razumjeti i svoj i moj polozaj, a potpuno