Page 207 - Meša Selimović - Derviš i smrt

ogromnu vecinu, uzeo je vezirov zastupnik, za badihava. Hasan je ostavio i novac da se
koliko-toliko poprave kuce, i da se kupi hrana porodicama koje ce se tu nastaniti, i vratio se u
kasabu, zadovoljan.

- Šta ti je trebalo da se zavadaš s vezirom? - upitao sam ga, šaleci se, jer nisam vjerovao da ce
vezirova srdzba trajati dugo. - Zar se zaista nikoga ne bojiš?

Odgovorio je starac. Polako je hodao po sobi, ogmut curakom:

- Boga malo, sultana nimalo, a vezira ko dorata moga.
- Zašto bih se bojao? - rekao je Hasan, vracajuci mi dzilit. - Imam tebe. Valjda bi me zaštitio.
- Bolje je da ti nicija zaštita ne zatreba.
- Derviš nikad ne odgovara izravno - nasmijao se starac.

Hasan je odgovorio ozbiljno:

- Ima pravo. Bolje da mi nicija zaštita ne zatreba. Da sam sebi budem zaštita. Nije pravo da
prijatelja opterecujem nevoljama koje sam stvaram. Ko ne umije da pliva, ne treba da skace u
vodu, nadajuci se da ce ga neko izvuci.
- Ali ne bi bio prijatelj ako ga ne bi izvukao. Ti prijateljstvo shvacaš kao slobodu, ja kao
obavezu. Moj prijatelj je isto što i ja. Cuvajuci njega, cuvam sebe. Zar treba da to kazem?
- Ne treba. A otac produzava uzaludan razgovor, da ne bih ispricao šta mi je ucinio. Znaš li da
je sakrio od mene zlato? Hiljadu dukata! Našao sam ih kad sam se vratio, u sanduku, pod
kljucem.
- Sam sam ti rekao.
- Rekao si kad je bilo kasno.
- Zašto bih krio? I od koga? Tvoje je, cini šta hoceš. Necu u grob ponijeti.

Halal mu kost, starca još sluzi pamet!

- Pa i da sam sklonio, zar je to kakvo zlo? Ali nisam, zaboravio sam. Zar je to cudno za
staracku pamet?

Po nevelikoj upornosti, po smiješku s kojim je primao starcevu naivnu odbranu, ne trudeci se
cak da iznudi neko uvjerljivije objašnjenje, po obostranoj vedroj trpeljivosti s kojom se
toboznji spor rješavao, rekao bih da ni Hasan nije nezadovoljan što se tako desilo. I za dušu je
ucinjeno, i dukati su ostali. A ni porodica im više ne smeta u kuci.
Ali svejedno, drugi ne daju ni toliko. A ovakva plemenitost, s mjerom, mozda i sa zaljenjem,
nekako mi je bliza i prisnija. Više je ljudska, ima granicu koju mogu da sagledam. Ne plaši
me samoubilaštvom, ne vrijedja neodmjerenošcu. Neuracunljiva štedrost je rasipnost djeteta
koje daje sve, jer ne zna vrijednost nicemu.
Na drugi dan ramazanskog Bajrama došao je u tekiju Piri-Vojvoda, koji je pazio na kretanje
sumnjivih ljudi, a za njega je to cio svijet, i predao mi pismo Dubrovcanina Luka, Hasanovog
prijatelja, upuceno dubrovackom senatu. Bilo je kod dubrovackih trgovaca koji su jutros otišli
iz kasabe s tovarima robe.

- Zašto si ovo uzeo?
- Procitaj, pa ceš vidjeti zašto sam uzeo.
- Je li vazno?
- Procitaj, pa ceš vidjeti je li vazno.